Delo

212 Д Е Л 0 слепо иде за онима, који га одводе од њега самога. Иде слепоза другима, и ако мора знати да he за све недаће у животу патити он сам, и за све што му се у животу догоди, сам бити одговоран. Јер шта му у осталом и помаже саучешће или сапатња других, ако му је сав живот разорен? Они га не могу више подићи. „Па откуда та „највећа лакомисленост“ у људи, па може бити и у најбољих“, запита Милица а глас јој мало задрхта, јер је одједном осетила боно место и свога живота. „У човеку постоји инстинкат, да влада другима, и када не може непосредно, као што је то било у некултурно доба, то онда бар посредно. Стога човек и тежи да улије у друге своје мисли, своја чуства, своју вољу. А и то није ништа друго до само један даљи облик онога великог нагона за самоодржањем. Да тога инстинкта није, не би било толике омразе између људи разних мишљења, ни између народа разних вера. И шта свет највише мрзи? Човека, који је „мимо свет“, као што он сам вели, који је слободан и свој. Кад би се све завијене фразе и речи, што их друштво говори појединцу, свеле на једну формулу, гласиле би: не буди ти, не буди свој! Зато нико и није пророк у своме селу, па ни у свом времену. Тек људи у будућности могу примити од човека оно, што му савременици никада нису могли опростити, али су и они исти таки према својим савременицима, као што су била прошла поколења према својима. То се види и у оном пространом животу људи, што се зове историја као и у овом уском, који називамо обичним животом. Многи људи нису ни свесни о том инстинкту и уверени су, да их воде најбоље намере. Тако родитељи, кад дају савете својој деци, учитељи, кад упућују ученике и не познајући их довољно..." „А да ли и ови то тако исто несвесно примају и врше?“ „У највише случајева, често и не знајући и не примећујући да се одричу себе, и да сами себе изневеравају. И мало је кад њима и дато да у том погледу икада постану свесни. Они осећају своју несрећу, а не знају зашто су несрећни, не знају да често чак и мртви владају живим и одређују њихове кораке. Умне су им очи отворене, али им је видик затворен. Њихове душе надниче као што су им и тела надничила“. „Њи-хо-ве ду-ше на-дни-че ка-о што су им и те-ла на-дничи-ла“, понови Милица и нехотице полугласно не могавши јачину утисака да задржи сама за себе. Мариновић се трже и погледа је. Њезино лице, танком ру-