Delo

КРОЗ живот 213 мени преливено, имало је у тај мах за њ нешто слично дражима природе, када се у пролеће почиње будити. И сад и он осети неку топлину око срца. У том моменту Завишић окрете: „Милостива госпођо, учините ми ту част да вечерас будете моји гости“. „Зар да напустимо наш пранцо у хотелу?" „Треба да уђете мало у живот талијански, а саставни део тога живота је и кујна. Ја ћу вам ту бити бољи тумач од Бедекера. Учините ми дакле то задовољство". „Да не одбијемо тај пријатељски позив, Милице“, уплете се Давид. „Примамо са захвалношћу понуду и поуку вашу“, рече Милица, којој је добро дошао пристанак Давидов.. После неколико минута је друштво седело у рестаурацији до мора и Завишић им је тумачио тајне талијанскога јеловника. * По вечери су Завишић и Мариновић отпратили Давида и Милицу до њихова хотела. Милица је, чим су ступили у собу, готово истрчала на балкон. Осетила је потребу да ма за тренутак буде сама са собом. Море је полако надолазило, и у мрачној се ноћи чуло његово тихо брујање. Она се наслонила на ограду. „Ко је тај човек? Шта хоће он од мене? Зна ли он да ми решава загонетке мога живота ?“ Како би Милица радо ту сама пробдила ову ноћ! Али је неко имао права на њу. И да ли му је она дала та права у истини од своје воље? Сутра дан, кад се Милица будила, у првом јој се зраку свести појавише једни наочници, а затим је, сасвим јасно, два црна ока благо посматраху кроз њих. XVII Давид и Милица нису проводили цео дан на жалу, као што то многи походиоци чине. Силазили би изјутра, с књигама и новинама, читали у наслоњачама, гацали и сунчали се по песку, купали се и посматрали онај комешави свет. Неки пут би им дошли Завишић или Мариновић у походе, јер онде нема преграде нигде, и сви се из свих кабина, дуж читавога жала, могу састајати и похађати до миле воље.