Delo

216 Д Е Л 0 Да, потребни су. Потребни су нам љубав, пријатељство. Али пријатељ мора бити као и добра књига: мора нас подстицати, узвишавати, бити неисцрпан, и, ту се Мариновић извини за израз, ђубрити, гнојити наше мисли и наша чуства, или, сад се сетио блажега израза, натапати наше мисли и чуства. Само што ми кљизи не можемо враћати, што нам она даје, а пријатељу треба и мора се враћати, ако хоћемо да га одржимо, јер није пријатељство где ће једна страна само давати, а друга само примати. Ту мора бити потпуне узајамности. Али ту није оно враћање као код непријатељства: око за око, зуб за зуб. Ту се на један подстицај, а то је у пријатељству највише, као што је и највише уопште, што човек човеку може дати, одговара подстицајем друге врсте, услугом. даром, који одговарају природи онога, коме се чине, често пак и самим присуством. Човек, који ме познаје, разуме, казује ми шта могу, и у чијем присуству осећам што могу, то ми је пријатељ. А човек, који ти лежи на души као сињи терет, притискује ти душу и чини је неспособном за икоју вишу мисао, за икоје живље чуство, не може ти бити пријатељ, ту нема Wahlverwandschaft-a, или као што би се српски рекло, он није сродна душа за тебе. А можемо ли се и варати у пријатељству ? Можемо. Има и заблуда срца, као што има и заблуда ума. Леп човек може за извесно време утицати на човека или на жену или и лепа жена на жену или човека, али да то није право пријатељство познаје се по томе, што стално не јача или често врло нагло слаби. Оно се оснивало на спољашњим особинама, док се право пријатељство оснива на унутрашњим или бар и на унутрашњим. Разни се полови за час привуку и ми мислимо, да се ту заметла клица пријатељства и често се, врло често варамо. Па онда од пријатељства до љубави није далеко? У основи нема ту чак никакве разлике. Телесни су подстицаји у љубави такође спољашње особине, управо једна спољашпа форча, коју треба испунити унутрашњим особинама, на којима се пријатељство оснива. Љубавјебез пријатељства празан суд. Праве љубави нема и не може бити без правога пријатељства. Отуда и толика разочарања у љубави: двоје су мислили да се воле, дали су једно другом све што су мислили да љубав може и треба да да, али они нису били пријатељи и растали су се.