Delo

222 Д Е Л 0 Мариновић је знао и то, да друкчије не може бити, и никада није губио своје љубави према људима. Он истина није могао сав да утоне у њој, јер је увек тражио нешто времена и за себе, али је свагда и појединцима и друштву чинио услуге кадгод му се дала прилика за то, и кад год је био уверен да ће се тим неко добро постићи. За добро из болећивости, којим се врло често само још веће зло ствара, није хтео никада да зна, и стога су га многи сматрали и за оштра човека. Људи уопште мисле да се принципи и срце не слажу, и да је срце управо за то ту, да ублажи оштрину принципа и закона. У томе могу имати и право, али се варају у томе, што увек полазе од појединаца и, хотећи понекад да постигну врло тренутно добро појединчево, и не сећају се, да тим наносе врло трајна зла друштву, или да, помажући појединца у садашњости, управо тиме руше његову будућност. А Мариновић је и ако човек од принципа, имао срца као и Миличин отац. То га је срце и нагонило да приступи Завишићу, кад га је видео у Риминима. Он га је знао и много слушао о њему. Знао је да је то бедник, коме је било тешко помоћи. И управо је зато и хтео да му помогне. Може бити да је и у њему још скривена клица кога било осећања, које ће, пробуђено и окрепљено, дати живота читавој учмалој души. Ни својом спољашњошћу није Мариновић много привлачио, тим мање, што се и по њој опажало да се бори са својом сујетом. Трагови су те борбе може бити биле оне лаке боре на челу. Слабе се обрве готово нису виделе од наочника, али и ако је био кратковид, није њушкао очима, као што то обично кратковиди људи чине, и то му је давало лику достојанственији изглед. Али поглед тих кратковидих, влажних и црних очију био је благ и отворен, и ко се у њ загледао, могао се заиста осетити силно привучен. Али као да је морао бити прво његовом унутрашњошћу привучен, па тек онда да осети привлачност и те спољашње стране. Доста јаки и црни бркови и брада били су, не навлаш, ненеговани, и управо тим карактеристични за њ. Тај се лик јављао сад Милици сваког раног јутра, још пре но што је и очи отворила, а и када се трзала ноћу иза сна из тешких, колебајућих се сенки издвајала се увек прво Мариновићева слика, и ако га никада сањала није. Тако је и јутрос било. Али је ноћас, после оне синоћње буре, која као да је про-