Delo

КРОЗ живот 223 чистила мало атмосферу њезине душе, мирније спавала, и она је устала ведрија но прошлих дана. Кад је сишла на море, понела је са собом Дантеа. Али је залуд и опет покушавала да се кроз непознати облик пробије до познате садржине, то јој је тек на неким местима полазило за руком. Давид је тога јутра био необично озбиљан и сав је утонуо у мисли. Cehao се синоћне појаве, али га је сад друго нешто обузимало. Завишић су и Мариновић тога дана дошли опет пред њихову кабину, и то много раније но иначе. На Завишићу се могло опазити да је узбуђен. Једва се по_ здравио са Милицом и одмах је Давида одвео на страну. „Завишић је ових дана врло узнемирен", рече Мариновић Милици. „Он је свакако изгубљен човек и мал’ те да неће свршити самоубиством. Није један знак, који ме на те мисли наводи. Покушао сам да га чим било одушевим, за живот задобијем. Узалуд. Ни патриотизам, ни наука, ни уметност, ни живот у природи, ништа не находи одјека у његовој души. Његова је душа празна, нема заметка ни за једно више осећање, или су му може бити сва већ давно утрнула“. „Јадан човек!" „Ви знате његову историју. Трагедија је његова живота у чему и многих других: и он се преварио у добрима живота. Сву је своју снагу уложио, да постигне та своја замишљена добра. И, на жалост, постигао их је, и кад су му се нашла у рукама, увидео је да је суво злато лажно добро нашега живота. Оно може бити тек зачин животни, али се само њим живот никада не одржава. А сад нема снаге ни за што друго. Да му је жена остала у животу, да је имао деце, познао би живот и с друге стране, и то би га може бити спасло. Овако усамљен, без идеала...,, „И ви сте усамљени, докторе. Не бојите ли се, зар, да и ви, крај свих својих идеала, не осетите једног дана пустош у души својој?“ „Свакако се надам, да ћу толико имати снаге, да издржим, што живот донесе. Предохрана ми је, што нећу никад допу• стити да тече једнострано, као што је то учинио Завишић. Преваримо ли се у таком случају, одједном смо у свему преварени