Delo

226 Д Е Л 0 звати. Напослетку га наговорисмо, да се до сутра увече коначно реши, и умирисмо, колико могосмо". „Јадан човек!“ рече му Милица и сети се, да је то мало час и Мариновићу рекла. „И Мариновић ми је јутрос казао, ца је Завишић врло узнемирен, и да је залуд покушавао да га за што било задобије. Он је неосетљив према свему". „И видећи га тако, како се са силним богаством мучи и натеже, знаш ли, шта ми је пало на ум? Хвалио сам Бога што имам тебе, што имам једно мило стнорење уза се, с ким делим све што имам. Сад сам тек осетио, каква је благодат имати некога уза се и увидео сву грозоту усамљеничкога, пустог живота“. „Није њега само усамљенички живот дотле довео. Сећаш ли се нашег јучерашњег разговора, кад си осуђивао Мариновића?" „Сећам се, сећам, да сам ти морао попустити. Али ја мислим, да ни Завишић није морао дотле доћи. Ко зна како је он провео читав свој живот? Може бити да није било ничега, што би га могло на другу страну привући. Може бити да праве љубави није никада ни осетио. Његова га жена бар није волела, то знам поуздано". „А да ли је он и заслуживао да га воли? Да ли је умео њу чим било да задобије? Он је може бити имао само новаца, а тиме се једино празне природе задобивају. Смемо ли тврдити, да је он био такав, што га она није волела? Зар није исто тако могућно, па и ближе истини, да га она није могла волети, јер је он био такав?" „А зар је морала поћи за њега? „Морала је, Давиде. Ти ваљада и не знаш да девојка, нарочито у нашим, још патријархалним односима, не сме имати ни свој мозак ни своје срце. И што је најлепше, она и не осећа своје право, да сме бирати, или може бити тек несвесно. На неке је пак сугестија тако јака, да им се чини да су се сасвим по својој вољи одлучиле. А наше су прилике таке, да се врло многе из те несвесности и не буде. И биће да је по њих и боље, што је тако, — али кад се која пробуди, та после за све испашта“. Давиду су непријатне биле ове речи Миличине. Није могао заборавити, да ни он у ње праве љубави није нашао. И већ су му биле на језику речи: „Па јеси ли се и ти тако удала?“ али их ипак за времена задржа. Да ли је штедио њезину осетљнвост или се бојао њезине искрености?