Delo

КРОЗ живот 227 Осетио је да се он и Милица у многим стварима не слажу. •Сад је био склоњен да то протумачи као природну последицу сукоба разних природа. И опет је све ишчекивао од времена, јер је знао да прилагођивање настаје тек постепено. Много he се што-шта истина извести готово неосетно, а у многом чему неће проћи ни без великих потреса. Давид је био на то приправан. А на крају крајева он ће примити понешто од ње, она понешто од њега, и склад ће бити постигнут. Давид је био начисто с тим, да никако не сме допустити, да му живот буде разорен. Од неколико дана му је Завишић као застрашавајући пример вазда лебдио пред очима. „Само то не“, рекао је у себи. „Срећа је ■сад у твојим рукама, и ти је не смеш никако испустити. И ако је Милица до сада може бити само споља задобивена, ти је мораш и изнутра задобити. Упознавај је, још ћеш је више волети, разумеј је, и она ће тебе заволети". „Али ја верујем у то“, рече најзад гласно, „да се љубав да и накнадно постићи. Има људи, који себи у задатак ставе, да својУ жену задобију, ако нису девојку задобили. И добра жена када то осети, мислим, да и неће бар имати шта да испашта у животу". Милица се тргла на ове речи. Како често мислимо, да уопште говоримо, па тек одједанпут осетимо, да се те речи тичу нас непосредно. И ту не можемо преварити ни себе ни другога. И она је осетила сву тежину Давидових речи. Зар Давид уме ипак да тако дубоко проникне у душу? И да он ипак нема више срца, но што је она замишљала? Она је хтела да над њим триумфује, да му покаже како је бедно, како себезнало његово схватање. Али се овим речима Давидовим осећала побеђена и ћутала је. И Давиду је било мило што је Милица ћутала. Није му падало на ум да је одржао победу над њом, али се надао, да је •бар дао хране њезиним мислима. XXI Милица се тек сутра-дан предвече састала с Мариновићем. Кад су Давид и Милица пошли у шетњу, нашли су га са Завишићем у сгабилименту. „Ето, и зар је то човек од друштва", дочека их Завишић, ноказујући на Мариновића, „био > Сан-Марину, а ником ни речи. -А зна да бих и ја пошао с њим, само да ми је споменуо". „Ја сам ишао пешке, а то знам, да вам не би годило“. 15*