Delo

КРОЗ живот 231 јасно, да је то и највише, што човек човеку може дати), каквим је мислима и чустаима натопљена њезина душа! И зар јој није и живим примером показао, да су од тежњи нашега срца и од маштања наше душе више наше дужности. Кад се Давид вратио, она је још седела на балкону. Није му онако безвољно као пређе пошла у сусрет. „Свршисмо ствар. Мариновић ми је баш озбиљно помогао. Сад Бог му, а душа!“ „О, да се хоће и његова ојађена душа једном смирити!" „Драге Милице, опрости ми, али ја сам те због њега довео у Римине. Он ме је овамо позвао на састанак. И мислио сам да сам у добри час дошао. Али је у последње време ушао неки немир у мене. Он је пренео све своје ствари на мене јер није имао вере ни у кога. Видео сам да је после неколико дана није имао ни у мене. Сад сам му све вратио и осећам се, као да ми је пао камен са срца. Наговорио сам га да све преда своме прејамнику, као што је то и најприличније. Баш хвала Мариновићу, он му је канда повратио веру у људе. Нанослетку је молио Мариновића, да га не оставља но да остане с њим још неколико дана“. „А Мариновић?“ „Рекао ми је да не може остати, али ако жели, да још који дан провзду заједно, то ће здраге воље пристати, да му неколико дана буде чичероне по Фиренци. И Завишић је пристао. Замолио ме је само, да га код тебе оправдам, што се не може с тобом опростити и шаље ти срдачне посдраве“. „О, то ми је баш мило, Давиде. Да ли су могућна чуда у свету?" „Ах, ко зна, може бити да је то све само привремено". „Мислиш... Али ја ипак верујем да смо у добри час дошли у Римине“. „Заиста?“ Давидова је душа слуктила. У њему се јавило предосећање неке далеке слутње... Милица је свршила школе. Разумела је живот. X.