Delo

П Е С М Е ЗЛАТНОМ ВЕКУ ГРЧКЕ. ,У тишини овој, што се најлак спушта Као лепе песме мелодија сушта, Пред духом се мојим сад све људско знање Свело је у једно, у право сазнање: Да нам живот стварно кроз вечност је био, Само живот онај што га дух нам снио Под мађијском силом спектралне лепоте. Ти божанска искро што те човек оте Из чељусти смрти да век тобом краси; Ви вечите чежње, о потајни гласи, Што вас тако често уздрхтала чује Многа људска душа кад о срећи снује, Ви ми царство своје отварајте сада... Под светлошћу овом што пред сутон пада, Сад ми људства целог историја дуга Свела се у ону класичнога југа, На доба у којем, силом свога скиптра Афродита јонска, атичка и с Кипра, Тек храмом Лепоте све земље и неба, ЈБудима је дала што им души треба, Пошто им је живот у бајке исплела. Ка класичној Грчкој мис о ме повела, Повела ме тамо, где небо и море, Својом дивном бојом к'о да стално зборе Да је светлост врело с којег кад се пије Блаженство се право на срца нам лије: Да је спектрум сунчев благо од свег веће, И да пре од свега води путем среће. Хоризонат сваки тамо није био Само слика лепа, изглед оку мио,