Delo

П Е С М Е 233 Тамо сваки кутак и хрида и шуме, Свако дрво мирте, чемпреса и урме, Сваки извор воде, сваки поток, река, Што сањају вечно тајну свог порекла, Свог заштитног бога имали су моћног. Тамо кад за даном дражи мира ноћног Распростру се земљом и пред тајне нове Изабране душе и маште позове, Тада душе оних најсјајнија лика: Душе философа, душе уметника, Свој дух с више вере кроз вечност понесу, Да Лепоти света нов свој дар принесу. Агеладас, Пиндар, Иктинус и Калон, Праксител и Апел, Фидијас и Платон, У те мирне часе стварали су дела Вожанствено лепа, божанствено смела. Периклес је, биће, мор’о у те сате Да зачиње оне своје снове златне, Да Атина буде град над градовима. Да уметност гледа што је дотле има, Као језгро само уметничког рада Будуће Атине најлепшега града. И из тих је снова и Партенон ник’о. И дошло је дело којем јоште нико У повести дотле надао се није. Тог се доба дух сад око мене вије. О, људскога рода најсветлији дани! О, младости света, о, видици сјајни! Ваша силна светлост сад до мене стиже, И моћи ми даје да ми дух се диже Ближе вечно тајном праизвору света. Ни сва прошлост сада ништа ми не смета Да вас исте гледам к’о што некад бисте, И да слушам оне многе душе чисте Што су век свој земни под вама провели, И уснули вечно, к'о што се то вели. Лесма пастира. Златни Феб се већ с хумкама љуби; У заранке хоризонт нам свија И к'о ватром ивице му руби.