Delo

234 Д Е Л О А и ветрић ево већ се нија. Хајд мо Клое, и стада нам блеје, Већ је сашло стадо Евриклеје. На студенцу где ће овце пити, Фрулу ову довршићу нову; С твојих уста у њу ћу се лити Гласи Психе што богове зову. Теби јутрос ја сам је намен'о, Чим сам бело своје стадо крен’о. И фауни на окомку шума Застајаће кад ти фрулу чују; И Нимфе ће, ту, крај нашег хума, Нове игре да радосне снују, Јер ће с твојом тад и психа моја, Афродити слати блага своја. Хајд’мо, Клое, и стада нам блеје, Већ је сашло стадо Евриклеје... & О, Хемоне, досад јоште нико Тако добар није са мном био, Нит ми к’о ти од пастира ико За главу је лепше венце вио, Нит играо, нит ми лепше свир'о, Нит ми пиљке лепше одабир’о. Ти си мене и фрули учио Кад нам овце пландују у хладу, Само ти си крај мене уснио Кад Морфеја сенке се прикраду, И тад, ти знаш, не би ми чак ни он, Дражи био лепи Ендимијон. Песма уметника. На гласе ове што их сам ја слушам, Са дна ми срца што се тајни дижу, Нешто ме гони да и оно кушам, До чега само богови нам стижу: У мрамор хладни да жив дух унесем, С Олимпом тако да се млад понесем.