Delo

П Е С М Е 235 Ерина за то моћи ми је дала, Та нова муза, Сафовљева друга. Уз пратњу лире у помоћ је звала Ерато нежну, чиј је она слуга, И молила је да сву љубав моју Посветим њојзи уз уметност своју. Још није знала да већ давно мени Једина она пред погледом лебди; Да се ни зора мени не румени Кад слика њена покрај мене не бди. Није још знала да и безутешан Од мајке више вол’о сам је грешан. Али тек сада! За мало ће дана Венера моја на поприште стати, И златног лишћа лаворова грана Победиоцу: мени ће се дати, Ерина своју улиће јој психу, Божански лепу, племениту, тиху. Песма грађанина. Што је Олимп испод неба под Олимпом Атика је, И у њојзи понос њезин: Атина јој метропола, Бич тирана, сан варвара, од свег лепша заиста је,. И срећнија, и мирнија под заштитом Акропола. Ту к’о нигде дани теку, и к’о нигде живот цвета; Ту храмова лепших има но на целом свету белом;. Туна човек међ све људе понајлепше људе срета, И све вечне тајне света под најређим гледа велом. У нас памет и карактер републиком господаре, Естетичко осећање међ нама је од свег веће. Ком богови осим тога и лепоту још подаре, Тога срећног сваки од нас међ божанства земна меће. О Атино, мајко наша, Минервина кћери дивна! Кад овако свеж и чио улицама идем твојим, Са душе ми боговима захвална се вије химна Већ и с тога што се и ја међ грађане твоје бројим..