Delo

252 Д Е Л 0 постанка свесног из несвесног могла би се у Хегеловом систему избећи само, ако би се Хегел допунио Берклијем, ако би се последњи елементи природе схватили да су већ свесни, само што би тада морало отпасти његово тврђење, да је свест враћање идеје к себи. Колико се пак Хегел мало бавио квантитативним проблемом света види се и из тога, што он оставља без одговора питање о бесконачности света у простору и времену. На њега је међутим нужно одговориги, ако се, као што Хегел чини, тврди, да постоји прогрес у самом духу: кад би свет био вечан у времену, та еволуција духа или враћање идеје к себи била би већ давно завршена, јер би јој у том случају стајало пола вечности на расположењу. У опште говорећи философија природе и философија духа, односно спекулативна психологија, слабе су стране Хегеловог система. Разлог за то лежи прво у томе, што је Хегел свој панлогистички принцип схватио сувише апстрактно и, друго, у самој форми његовог панлогистичког система, у дијалектичкој методи. Хегел сматра, да су форма и садржина његовог система једно исто, да се основне идеје његове могу замислити само претпостављајући тачност дијалектичке методе. Овај принцип идентитета форме и садржине лежи у самој концепцији Хегелове логике. Логика, која почиње без икакве претпоставке, заснива се на самом принципу идентитета форме и садржине, и тај идентитет преноси Хегел даље на цео систем. Међутим садржина и форма у Хегеловом систему нису тако неразвојно везане једна за другу, као што то Хегел мисли, многи резултати његове философије дају се акцептирати и кад се одбаци дијалектичка метода. У суштини дијалектичка метода је метода противречности, Хегел изводи разлике, које постоје у бићу и мишљењу, на основу претпоставке, да је различност продукт противречности. Својом методом Хегел уноси један дуализам у људски разум: то је дуализам ума и разума. По њему ум је способан да схвати противречност, а разум није. Ово раздвајање разума и ума међутим слаб је разлог за схватање противречности; тврдити, да противречност може бити схваћена само од једне засебне духовне моћи, која није дата обичним људима, значи унапред осудити принцип могућности противречности, пошто позивање на такву једну особиту духовну моћ значи признање, да фактичко људско мишљење није у стању да противречност схвати. Доиста противречност је немогуће схватити, ни Хегел није са својом дијалек-