Delo

X Е Г Е Л 253 тичком методом успео да је схвати, него је само маскирао њену могућност на тај начин, што је противречност с једне стране помешао са супротношћу, а с друге стране признао, да сваку противречност треба разрешити, пошто је, као што знамо, дијалектички прогрес исто толико условљен немогућношћу колико и могућношћу противречности. С друге стране опет не треба изгубити из вида, да је Хегелово тврђење егзистенције противречности једно тврђење, које заслужује озбиљну пажњу философа као испитивача последњих принципа реалности. У самој реалности као таквој постоје на име факта, која се, како изгледа, тешко дају схватити а да се не допусти егзистенција противречности у њима, факта у којима изгледа да је противречност на неки начин остварена. Хегел је одмах у почетку своје Логике навео такав један факт, то је факт постајања или бивања. Како је могуће, да нешто пређе у ништа, или како у опште може нешто престати да егзистира, и како може почети да егзистира нешто што пре тога није егзистирало? Хегел тај проблем бивања решава на тај начин што тврди, да у бивању постоји у истини прелазак нечега у ништа и ничега у нешто, да је тај прелаз противречан, али да је ипак, зато што се противречност да умом схватити, бивање један логичан факт. Доиста, кад се уђе дубље у проблем бивања, изгледа да се оно не може схватити, а да се не допусти противречност. Најлакши је начин решења тога проблема у тврђењу, да је биће, у коме постоји бивање, баш зато што је бивање противречно, привидно, а да у оном бићу, које стварно постоји, нема бивања. Такво су решење дали Елеаћани и Хербарт. Међутим такво је решење немогуће, јер кад би бивање било привидно, ми бисмо његову противречност повећали новом противречношћу привида, или, друкчије речено, противречност бивања би прешла на привид, према томе противречност у ствари не би била избегнута, она би остала. Хегелово решење проблема сасвим је супротно: пошто све, што егзистира, егзистира фактички, и пошто је бивање и противречно и фактично, значи да је противречност оно што прожима целу реалност. Треће решење, које покушава да избаци противречност из самог бивања, дао је Аристотело; он га истина није проширио на целокупно биће, али га је принципијелно поставио1. То је решење, по коме у бићу постоји 1 Потпуно конзеквентно то се решење налази развијено тек у моме делу „Principien der Metaphysik, etc“. !. Bd. 1-te Abth. 1904, S. 96—123 и 2-te Abtli 1912, S. 488-498.