Delo

254 Д Е Л О разлика између материје и форме, материја је једна, а форма многострука и разнолика, и процес бивања састоји се у прелазу материје у форму, у примању разних форама од стране материје. Тај процес бивања да се илустрирати на најпростијим чулним квалитетима. Црно је садржај свести, и кад ишчезне оно ишчезава у опште. По Хегелу оно онда постаје ништа, шта више оно по њему и док постоји преставља непрестани процес прелажења нечега у ништа и ничега у нешто, тако да кад црно ишчезне ишчезао је дефинитивно и сам тај процес прелажења нечега у ништа. Према Аристотеловом решењу проблема пак, док црно траје нема никаквог процеса бивања у њему, што значи, да је материја, која је првобитно чисто нешто без форме, у њему примила форму црног на себе. Кад црно ишчезне, онда матеција губи форму црнога и прима другу форму на себе, али не сме се замислити, да материја у моменту тога прелаза егзистира без форме већ се мора тврдити, да она апсолутно непосредно губи једну, а прима другу форму на себе, тако да је она у свакој форми, стварно, апсолутно идентична са формом, да се материја само по појму своме разликује од форме, која је једина стварност. Као што се види, проблем бивања води нас онтолошким претпоставкама, које су тако апстрактне, да их наш разум још једва може да прати. Ми смо принуђени, да те претпоставке чинимо, ако нећемо да допустимо противречност у самом бивању, као што то чини Хегел. Противречност бивања је двострука: пре свега, ако се допусти прелазак нечега у ништа, онда се мора допустити сама егзистенција ничега, што је противречност, јер је ништа по дефиницији својој оно што не егзистира. Затим мора се допустити идентитет нечега и ничега у самом моменту њиховог прелажења једног у друго (Хегел само ову другу противречност бивања узима у обзир): јер да нешто пређе у ништа, да нешто престане егзистирати као нешто и да на место њега дође ништа, потребно је да у моменту самог прелаза нешто престане бити нешто, али да још није ништа, што значи да су у самоме прелазу нешто и ништа апсолутно идентични. Тај њихов идентитет међутим немогућ је, преставља противречност: нешто и ништа су апсолутно супротни, јер је нешто оно што егзистира (што има реалан садржај), ништа оно што не егзистира. Али тврђење, да је идентитет чистог нечега и ничега идентичан са процесом бивања, у ствари није тачно. Тај идентитет,