Delo

X Е Г Е Л 255 кад се дубље мисли, значи само мирно јединство нечега и ничега, привид, јер се привид баш и састоји у нечему што је у ствари ништа, у нечему које је идентично са ничим. Идентитет чистог нечега и ничега код Хегела постаје бивањем у ствари само на тај начин, што је тај идентитет једна противречност која се не може одржати, што чини да нешто мора потпуно прећи у ништа. Треба још напоменути, да је замерка, која се противу Хегелове Логике противречности обично чини, као да у њој противречност значи тврђење идентитета различних ствари у опште, бар у толико нетачна, у колико Хегел изречно тврди, да већ одређено биће (а тим пре биће виших категорија) не може бити равно ничему, него само чисто биће. Одређено биће, зато што садржи резултат чистог бића, може да ишчезне у ништа; али док постоји, оно само није ништа, нити је идентично са другим одређеним бићем. С друге стране опет немогуће је нетврдити да, кад би противречност фактички постојала, да би тада једно одређено биће могло бити идентично са другим одређеним бићем; из чега излази да, ако противречност не постоји на површини бића, ње не може бити ни у дубини његовој. Постоји најзад још једно решење проблема бивања, које је неконзеквентно. По њему противречност се не може схватити и Хегел нема право кад ту могућност тврди; али постоје факта, која су противречна, и у њих спада и бивање. Такво је решење проблема формулисао Хартман. Међутим тиме је само привидно избегнута Хегелова противречност, дуализам између разума и ума начињен је у ствари још много дубљим, јер се на тај начин тврди, да у реалности има ирационалних елемената. Хегелово решење је бар конзеквентно: јер или је све што постоји логично или ништа није логично, трећега не може бити. Међутим у дијалектичкој методи Хегеловој има и једна позитивна страна. Тврђење могућности противречности преставља екстремно извођење једног тачног принципа, принципа супротности. Супротност и противречност нису исто. Шта више принцип супротности искључује противречност. Хегел је својом дијалектичком методом хтео да ухвати у мрежу појма разноликост и процес промене, који постоје у свету. Али он ставља тежиште на процес, објашњава разноликост процесом, а не процес разноликошћу. Међутим тај се однос може обрнути, може се тврдити, да је процес резултат разноликости. Ако се процес