Delo

256 Д Е Л 0 узме као прво, онда се ставља на прво место принцип противречности и тврди се могућност противречности ; ако ли се пак разноликост узме као прво, онда се ставља на прво место принцип супротности и објашњења су без противречности. Тиме што су ова два принципа код Хегела помешана, Хегел је у свој рационализам унео ирационилне елементе. Кад се пак увиди, да у дијалектичкој методи постоји и принцип супротности, онда се Хегелов рационализам уздиже високо над ранијим рационализмом, јер тада се може рећи, да је Хегелов рационализам први који је покушао да фактички схвати свет, док је ранији рационализам рационализам стагнације и идентитета. Да супротност искључује противречност, да се лако показати. Ако А није В и ако је А зато А што није В, онда А не може у исто доба бити В, дакле супротност искључује противречност. Кад би се свет управљао по ставу А = А, као што то хоће ранији рационализам (чији су класични преставници Лајбниц и Волф), тада би се или дошло до акосмизма, који одриче егзистенцију света разноликости и промене, или до плурализма, који уништава везе међу деловима света. Хегел полази од другога екстрема, од става А = non А, па тврди, да тиме што све што постоји прелази у различно од себе, постају разноликост и промена у свету. Ако се пак пође од става супротности А није В, т. ј. од става, да је свака ствар зависна од друге различне од ње, онда из тога следују непосредно и множина и разноликост1. Осим ове хиперметафизичке и логичке стране, Хегелов систем још има значаја и својим учењем о развићу духа. Споменули смо раније, да је Хегелова философија природе веома слаба, она је много слабија него што би се то могло очекивати код Хегела. У њој нема оригиналних идеја, а Хегелова објашњења су једно сувише схематична, а друго сва из основа погрешна, а понегде и потпуно наивна. Стога није чудо што Шопенхауер, велики противник Хегелов, који изгледа велику Логику није ни читао, кад цитира Хегела да би показао његове глупости, цитира стално његову философију природе. Међутим у философији духа Хегел је дао много позитивнога, и он је један од оснивача еволуционизма на пољу духовних наука. Он је први јасно увидео и детаљно применио идеју еволуције у историји; старији покушаји те врсте много су слабији 1 Ова трсћа форма рационализма, рационализам супротности, спроведена је у мојим раније поменутим „Принципима Метафнзике*.