Delo

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 365 Зорка: Зашто је зовеш овамо? Шта he овде? Данило: Радила је са мном. Требала нам је тишина. 3 о р к а: А шта је то радила ? Данило: Писала је, ја сам јој диктирао. Зорка: Зашто си баш њу звао? Могла сам то и ја. Данило: То је свеједно. Зашто да те мучим? Зорка (љубоморно): Овако ме више мучиш. Ја не могу да гледам другу крај тебе! Ево, радићу с тобом, ако хоћеш, и целу ноћ, само више немој њу да зовеш. — Како си пре могао без ње. Данило: Али, Зорка, буди паметна. Између нас нема ничега; уверавам те. Зорка (узбуђено): Није истина! Та те жена воли. Осетила сам то по њеном погледу. Данило (смешећи се усиљено): Шта теби још неће пасти на памет!... Вараш се, веруј ми. Зорка: Жена се у томе никад не вара. Данило: Напротив, ти си љубоморна и онда све гледаш кроз микроскоп. Зорка: Немој више да је зовеш, молим те. Ти знаш, да ја не могу да је трпим крај тебе. (Седне близу њега. Плачно): Данило, ти ме и сувише мучиш, а ја те толико волим! Ја само у теби гледам свој живот. Данило: Сама се мучиш. Зорка (наставља): Шта ће ти та жена? Она те никад не може волети и поштовати као ја. Данило (благо): Немој да си луда. Ја то и не тражим од ње. (Устаје и хода). Зорка: Зашто си онда једва чекао да је примиш? Не, не, између вас има нечега; све више верујем у то. (Покрије лице рукама). Како сам несрећна!... Ја то нисам заслужила. (Дише тешко и хвата се за груди). - Данило: Зорка, буди паметна. Шта ти је? Зар ти мислиш да је мени баш стало до тога, да је она овде? Зорка (погледа ra право у очи): Кад бих смела да ти верујем... Данило: Можеш слободно. Зорка: Онда ми то докажи. Хајде, докажи! Д а н и л о: Како? Зорка: Одреци јој сарадњу. (Гледа ra с напрегнутом пажњом)г Хоћеш ли? Данило: То није потребно. Ја мислим да је довољно кад ти дајем реч.