Delo

366 Д Е Л О 3 о р к а (нервозно, готово кроз плач): Ето, видиш да сам у праву! Данило: Зорка, за Бога! Зорка: Није ми довољна реч; ја хоћу доказе. Данило: Али размисли: откуд то иде. Нема ни десет дана како сам је примио. Зорка: Ти онда више штедиш њу но мене! А причаш, како ти није стало ДО ње!... (Устаје и хода по соби. Узбуђено, огорчено): Чујеш ли, Данило, ја не могу више да је гледам овде. Ако јој не одрекнеш, направићу неки скандал, кунем ти се, па ћу после кидисати на себе! (Заплаче ce): Нека цркнем! Не могу више овако!... (Покрије лице рукама и јеца). Д ани Л О (уздахне дубоко и хода по соби). Зорка: И иначе сам болешљива и досадна, па нека бар свршим једанпут!... Данило: Не говори тако. Зорка: Онда јој откажи. Хоћу да знам, да живим само за тебе и да си ти само мој, или нећу ни да живим! Данило: Па добро, отказаћу јој... доцније. Зорка (поће муусусрет): Данило, учини то одмах, преклињем те! (Склопи руке пред њим). Бићу ти најпонизнији роб. Никад више нећеш чути од мене ниједну ружну реч. Гази ме, ако хоћеш, али не воли другу! (Чувши кораке пође брло левим вратима и застаје код њих бришући марамом очи).’ (Кроз десна врата улази Живковић). ПЕТА ПОЈАВА. Живковић, пређашњи. Живковић (застаје код врата): Клањам се, госпођо! Господине уредниче, сад су баш јавили телефоном из министарства, да су госпођицу Нину по њеној молби поставили за учитељицу у једном селу у Ваљевском округу. Треба сутра да дође у министарство. Данило: Добро, хвала вам. Је ли ме тражио ко? Живковић: Није нико. (Пође). Зорка (брзо): Господине Живковићу. Живковић: Молим, госпођо. Зорка: Реците госпођи Наталији, ако је још у редакцији, да дође овамо. Данило (погледавши изненађено Зорку): Зашто? Зорка: Кажите јој, да је Данило зове. Живковић: Разумем, госпођо. (Клања се и одлази).