Delo

ЈЕДРИЛИЦЕ БЕЗ ЈЕДРИЛА 369 да смо ситни и мали као и ова наша земља. То је било баш поводом неких поступака наших жена по хуманим удружењима. Али бих сада међу прве изузетке убројио и њу. девета појава. Н и н а, пређашња. Н И Н а (прилази ближе, те је Владислав тек сад примећује. Смешећи се)Охо, која ли вас је то тако очарала? Је л’ те Милутине, говори као да је заљубљен? Владислав: А, то сте само ви тако заљубљиве природе, и то толико, да се ја просто бојим, да се на крају крајева не заљубите и у мене. Нина (весело): Не бојте се! Не бојтесе! Ја се само заљубљујем у лепе и паметне људе. Владислав: Знам, знам, али тиме није све свршено, jep ја се опет врло често заљубљујем у девојке, које нису ни лепе нити су богзна како паметне. Нина: Па то је сасвим природно: свака птица своме јату лети. (Смеје се). Владислав (Милутину, смешећисе): Јеси ли чуо? Па ти сад говори о женској кроткости! Милутин: Сам си тражио ђавола. Нина: Дабогме, што ме дирате! Владислав: Не остаје ми ништа друго него да се препоручим. (Пође левим вратима): Н и н а: Да се нисте наљутили ? Владислав (поново застане): Збиља, честитам вам. Н и н а : А шта ? Владислав: Добили сте за учитељицу. Нина: Истина? Откуд знате? Милутин (јако је изненађен и погледа у Нину): За учитељицу'; Владислав: Јавили су малопре из министарства. Зар вам није казао господин Данило? Нина: Нисам га видела. Владислав: Негде у ваљевском округу. Милутин (тише): Нисте ништа казали да сте поднели молбу. (Владислав одлази кроз десна врата). Дело, књ. 71. 24