Delo

370 Д Е Л О ДЕВЕТА ПОЈАВА. Милутин, Нина. Нина (чека док Владислав затвори врата за собом): А КОЛИКО Сам ти пута рекла, да више не могу остати овде! Милутин (узбуђено): Па ти ваљда нећеш ићи! Зар хоћеш да ме оставиш? Јеси ли то озбиљно намислила? Нина: Не знам шта да радим. Овако више не могу. Милутин (ухвати је за руке): Али ја ти не дам да идеш! Ти припадаш мени... Зар ти мислиш, да бисмо нас двоје могли да се растанемо тако лако?... Ходи, хајде да седнемо. (Доводи је до дивана и седне са њом. Нежно): Како СИ смела и да помислиш на то. (Милујући је по коси): Ти знаш да ја немам никога сем тебе. Ти си сва моја љубав, сва моја срећа... Нина: Можда је твоја љубав само једна пролазна, нежна страст. Милутин: Нина, не говори тако! Она ми даје снаге, она води моју кичицу... Мени је само жао зашто тако лако да се решиш на тако што. Нина (смешећи ce): Ја сам истина поднела молбу, али сам ипак веровала, да ме нећеш пустити да идем. Замишљала сам, како ћеш осетити да би то било страшно да се нас двоје растанемо, како ћеш ме молити да те не остављам, и... Милутин:И? Н и н а: И како ћеш и ти најзад зажелети да већ једном будемо заједно. Милутин: Откад ја то желим! Нина (сетно): Јесте, али ти ми све говориш да чекам, а ја не могу више да издржим овде. Милутин: Па шта да радимо? Колико ја жудим за тобом, али ипак... кад помислим само на све оно што би прљало нашу лепу љубав!... Нина: Како то мислиш ? Милутин: Не знам ни сам... И шта бих ти могао понуДИТИ ? Куда бисмо ишли? (Устаје нагло и хода по соби). Нина: Само да смо заједно, па ма куда! Ти си сам толико пута говорио о томе. Милутин: Да јесам. Али кад дође до тога онда ме све плашим... Бојим се, да од наше љубави не постане живот пун таворења и сићушних брига, који прождрљиво гута све што је лепо и велико у нама.