Delo

РЕЛИГИЈ А 387 мрачење сунца, месеца, појава репатица и т. д. Али те пролазне пертурбације могу дати само пролазне импресије; оне не могу бити основа за стабилне религијске системе. Приписати примитивном човеку дивљење пред природним лепотама неосновано је. Појава тог осећања много је новијег датума. Оно је пробуђено културом и размишљањем. Сем тога, није довољно само дивити се нечему да бисмо га и обожавали. Истина има нешто што се неизбежно осећа пред ириродом. Она нас надмаша, притискује нас својом огромношћу. Та сензација о бескрајности, о томе да је природа од увек била и да ће увек бити испуњена силама неизмерно надмоћнијим од нас, све то мора да изазове идеју да ван човека постоји једна бескрајна моћ, од које све зависи. Та идеја улази као битни еле менат у концепцији о божанству. Али треба се сетити да није питање само о божанству већ и о томе: како је човек дошао до замисли да постоје две категорије ствари сасвим хетерогене? Како је призор природе могао дати идеју о дуализму, кад је природа свуда и увек слична себи ? Чак и кад би се узело да је то осећање о надмоћности природе у основи религиозне идеје, оно није могло произвести тај ефекат на примитивна човека, јер га он и нема. Он не зна да су космичке силе тако далеко над њим. Зато што га наука није научила скромности, он замишља да нац стварима има владавину, коју у ствари нема. Верује да може произвести ветрове, приморати кишу да пада, зауставити сунце да не греје. Обреди су делимично назначени за то да човечију вољу натуре природи. Дакле, далеко од тога, да је религија потекла из осећања које човек има о својој ништавности у сравњењу с природом, религија се пре инспирише супротним осећањем. Она проповеда да је вера способна да и „планине покреће“, т. ј. да влада над природним силама. Како би она давала то поуздање ако би за основу имала осећање слабости и немоћи? Уосталом, да су природне ствари постале божанства због њихове импозантности, требало би да су сунце, месец, небо, планине, мора, ветрови, једном речи све велике космичке силе уздигнуте до тог достојанства. Заиста оне су те које су могле највише засенити чула и машту. У ствари су оне постале божанство тек много доцније. Прва бића, којима се култ обратио, незнатне су биљке и животиње, према којима се човек налазио бар на 25*