Delo

400 Д Е Л 0 за прекоре које је Велика Црква једнако упућивала влади. Јасно је, говорило се у једној тескери великог везира господину Антимосу, да „сазив од стране патријархата извесних индивидуа и простих људи може да се сматра, са гледишта патријархата, као преступ против његових легалних дужности па чак и као увреда и презирање за свештеничко тело...“ И тескера се завршивала овим речима пуним ироније у устима једног Турчина: „Упутио сам Вашој Светости ово пријатељско писмо да бих је подсетио на дужно пошговање према привилегијама Цркве, као и на потребне обзире у погледу дужности поданства у привременим стзарима*1.1 Међу тим световњачки грчки елеменат, представљен политичарима најистакнутије националистичке ниансе, однео је превагу и диктовао своје одлуке патријарху. Непосредна последица тога било је измирење између одмерених и истакнутих бугарских странака. Турска влада, јаче наклоњена Бугарима него Грцима, и желећи да једном за свагда сврши са размирицом, извести патријархат да he се ферман извршити без одлагања. У свим тим распрама, положај амбасадора Русије једнако је био пун забуна. Није било лако држати право теразије између контрадикторних захтева двају супротних логора, и улога посредника често је доносила представнику Русије неповерење и једних и других. Бугари су добивали из Одесе писма од својих земљака која су их храбрила да истрају у својем држању и уверавала их да се резервисано држање руске амбасаде не одобрава у Петрограду. У исто време велики везир давао им је савет да унесу измене у догме своје Цркве, што би „упростило положај Порте према патријархату". Сви напори руске амбасаде били су упућени да би се предупредио такав обрт и да би се бугарски народ одржао у православној вери. Тај задатак врло је тешко било извршити до год је беспрекорно држање патријархово наметало дужност да се он потпомаже свом снагом. Али предајући питање световњацима, преносећи га по својој властитој вољи на чисто политички терен, господин Антимос учинио је озбиљну погрешку. На томе новом терену, он није могао рачунати да ће бити помаган као раније од стране русме амбасаде. Ова последња вратила је себи пуну слободу акције. Од сада, она је имала да се управља само 1 Телеграм ђенерала Игњатијева. Пера, 22 фебруара—5 марта 1872. № 46.