Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 415 ненаситан; то су већ добровољни мученици. Јер они су сами себе проклели, проклевши Бога и живот. Злобном се гордошћу својом хране, као кад би гладан у пустињи своју сопствену крв из свог тела сисати почео. Али, вековечито ненаситни, они и опроштење одбацују; Бога, који их зове, проклињу. Бога живог без мржње гледати не могу и захтевају да не буде Бога живота; да Бог уништи Себе и све створење Своје. Они ће горети у огњу гњева свога вечно, жудеће за смрћу и небићем. Али неће добити смрти... Овде се завршује рукопис Алексија Фјодоровића Карамазова. Понављам: рукопис није потпун и испрекидан је. Биографски податци, на пример, обухватају само прву младост старчеву. А од поука његових и мишљења сложено је заједно, као у једну целину, оно што је он казао очевидно у разна времена и услед разних побуда. Све пак оно, што је старац изрекао, нарочито у ове последње часове живота, није одређено тачно, него је дат само општи појам о духу и карактеру и те беседе, ако се упореди са оним што је наведено у рукопису Алексија Фјодоровића из пређашњих поука. А смрт старчева десила се доиста сасвим неочекивано. Јер премда су сви, који се беху скупили код њега тог последњег вечера, потпуно схватили да је смрт његова близу, али ипак није било могућно замислити да ће она наступити тако изненадно; напротив, пријатељи његови, као што сам и напоменуо горе, видећи га те ноћи тако, скоро свежег и разговорног, беху чак убеђени да се његово здравље приметно побољшало, макар само и на кратко време. Чак на пет минута до смрти, као што су са чуђењем после причали, не могаше се још ништа предвидети. Он наједаред осети као некакав врло јак бол у грудима, побледе и крепко притиште руке на срце. Сви тада устадоше са својих места и полетеше к њему; али он, премда му беше врло тешко, још увек са осмехом погледаше на њих. Полако се спусти с наслоњаче на под и клече, затим се саже лицем ничице к земљи, распростре своје руке, и као у неком радосном усхићењу, љубећи земљу и молећи се (као што нас је и сам учио), тихо и радосно даде душу Богу. Глас о смрти његовој одмах се разнесе по скиту и достиже до манастира. Они што су били најближи новопреминулом и они, којима је то спадало у дужност по чину, сташе по стародревном