Delo

418 Д Е Л 0 они били подозриви. Од свију који беху узбуђени, Обдорски монах се највећма беше ужурбао; њега је човек могао опазити свуда, на свима местима; свуда је он нешто распитивао, свуда је ослушкивао, свуда се дошаптавао са некаквим нарочитим тајанственим изразом на лицу. А израз лица беше му најнестрпљивији и чисто као већ раздражен тиме, што се тако дуго не збива оно, што се очекује. А што се тиче Ракитина, он се, као што се после видело, тако рано нашао у скиту по нарочитој поруци госпође Хохлакове. Ова добра али бескарактерна жена, која сама није могла бити пуштена у скит, тек што се беше пробудила и дознала о преминулом, наједаред се преиспунила тако необузданим љубопитством, да је одмах послала место себе у скит Ракитина, с тим, да овај све посматра и да јој одмах саопштава писмено, од прилике свако пола сата, о свему што се деси. А Ракитина је она сматрала за најблагочастивијег и најрелигиознијег младог човека — толико је он умео са свима се понашати и сваком се приказати према његовим жељама, ако би само у томе уочио макар кајмању корист за себе. Дан беше ведар и светао, и од дошавших богомољаца многи се гомилаху около скитских гробних хумки, и око оних што беху сасвим близу код храма, и као и око удаљенијих и разасутих по свем скиту. Обилазећи скит, отац Пајсије се наједаред' сети Аљоше и како га одавна није видео, скоро још од ноћас. И тек што га се сети, кад ли га наједаред угледа у најудаљенијем углу скита, код ограде, где седи на гробној плочи једног монаха у давна времена преминулог и знаменитог својим подвизима. Он је седео леђима окренут скиту, лицем према огради, и као да се крио иза надгробног камена. Пришавши му сасвим близу, отац Пајсије опази како он, покривши лице обема шакама, истина немо, али горко плаче, тресући се свим телом својим од јецања. Отац Пајсије стајаше над њим неко време. — Доста, сине мили, доста, пријатељу, — изговори он најзад са осећањем, — шта ти је? Радуј се и немој плакати. Или зар ти не знаш да је овај дан највећи између његових дана? Где је он сад у овом тренутку — сети се само тога! Аљоша погледа на њега, отворивши своје лице, подбуло од суза као у малог детета, али се одмах, ни речи не рекавши, окрете и опет покри лице обема шакама.