Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 419 — А, најпосле, нека те, — изговори отац Пајсије замишљено, — најпосле, и плачи — Христос ти је те сузе послао. „Умиљате сузице твоје само су одмор душевни и послужиће за весеље твог милог срца“, додаде он већ за себе, одлазећи од Аљоше и љубавно о њему мислећи. У осталом, он од њега оде брже, јер осети да ће се врло лако још и сам заплакати, гледајући на њега. Време је међутим ишло, манастирске службе и опела за покојником настављаху се својим редом. Отац Пајсије опет опази оца Јосифа код сандука и наново прими од њега читање Јеванђеља. Али још не прође ни три сата после подне, кад се деси нешто што сам ја споменуо још на крају прошле књиге, нешто толико код нас неочекивано и што се толико противило свеопштем надању, да се — понављам — подробно и непотребно причање о том догађају чак и до данас са необичном живошћу спомиње у нашој вароши и у свој нашој околини. Ту ћу још једаред додати од себе лично: мени је скоро непријатно и спомињати о том бесмисленом и саблажњивом догађају, а у самој ствари најништавнијем и природном; и ја бих, наравно, прешао преко њега и оставио бих га у мом причању просто без икаква спомена, да он није на најјачи и известан начин утицао на душу и на срце главног, премда тек будућег јунака моје приче, Аљоше Карамазова, начинивши у души његовој као некакав прелом и преврат, који је потресао, али и укрепио његов разум коначно, на сав живот и за извесну сврху. Него, да се вратимо на саму причу: Кад су још пре сванућа положили припремљено за погреб тело старчево у сандук и изнели га у прву собу, која је служила за примање гостију, онда се некако међу онима што беху око сандука појави питање: треба ли отворити у тој соби прозоре? Али то питање, које неко исказа мимогред и овлаш, остаде без одговора и скоро неопажено, — осим што га приметише, па и то за себе, неки од присутних, али само у том смислу, да је неочекивање трулежи и задаја од тела таквог покојника сушта бесмислица, чак достојна сажаљења (ако не подсмеха) због мале вере и лакомислености онога који је изговорио то питање. Јер се очекивало нешто сасвим противно — то јест, да се од тела преминулога старца Зосиме неће у опште никако ни јављати никаква трулеж, ни задај. И гле, убрзо, одмах после подне, појави се нешто, што је у почетку било примано од оних који су улазили и из27 *