Delo

420 Д Е Л 0 лазили само ћутећки и за себе и чак са очигледном бојазни свакога, да ма коме саопшти заметак и клицу од своје мисли, но што се око три сата после подне осетило и обелоданило већ толико јасно и неоспорно, да је глас о томе у тренутку облетео сав скит и све богомољце-посетиоце скита, одмах је продро и у манастир и бацио у дивљење све манастирце, а напослетку, после врло кратког времена, доспео је и до вароши и узбудио у њој све, и верујуће и неверујуће. Неверујући се обрадоваше, а што се тиче верујућих, међу њима се нађоше понеки, који се обрадоваше чак већма и од самих неверујућих, јер „људи воле пад праведника и срамоту његову", као што је изрекао и сам покојни старац у једној између својих поука. Ствар је у том, што је од сандука почео излазити мало по мало, али што даље, тим све већма опажан — тежак и непријатан задај, који се око три сата после подне и сувише јако појавио и који се непрестано појачавао. И давно већ није било, па чак је немогућно било и сетити се из свег прошлог живота нашег манастира такве саблазни, грубо разуздане, а у каквом другом случају просто чак и немогућне, као што беше ова, која се појави одмах после овога догађаја чак и међу самим монасима. После већ, и чак после много година, многи паметни монаси наши, сећајући се подробно целог тога дана, чудили су се и ужасавали се, како је то та саблазан могла тада достићи до онаквог ступња. Јер и пре тога се дешавало да су умирали монаси веома праведног живота и чија праведност беше свима на очима, старци богобојажљиви, а међу тим и од њихових смирених сандука излажаше задах трулежи, који се природно као и у свих других мртваца појавио, али то није стварало ни саблазни, нити и најмањег каквог узбуђења. Наравно, било је и код нас неких у давној давнини преминулих, чија се успомена још жива сачувала у манастиру, и о којима предање прича да њихови земни остатци нису показивали знаке трулежи, што је дирљиво и тајанствено утицало на братију и сачувало се у њеном памћењу, као нешто дивно и чудесно и као неко обећање да ће се од њихових гробница у будућности дочекати још и већа слава, ако само вољом Божијом дође време за то. Између таквих нарочито се чувала успомена о старцу Јову, који је живео сто пет година, знаменитом подвижнику, великом испоснику и ћуталици, који је преминуо већ одавно, још у десетим годинама нашег столећа, и чију су гробницу са на-