Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 421 рочитим и ванредним поштовањем показивали свима богомољцима, који би први пут дошли, тајанствено напомињући при том о неким великим надама. (То је онај исти гроб, на ком је отац Пајсије јутрос затекао Аљошу где седи). Осим овога у давној давнини преминулога старца, беше жива така иста успомена и о великом оцу јеросхимонаху старцу Варсонофију, који је недавно преминуо, — о оном истом, од кога је отац Зосима и примио стараштво, и кога су, док је био жив, сви долазницибогомољци сматрали просто за јуродивог1. 0 тој обојици сачувало се у предању да су они у својим сандуцима лежали као живи, те су били сахрањени сасвим без трулежи и задаја, и да су чак њихови ликови у сандуку изгледали неком светлошћу обасјани. А неки су се чак просто сећали и упорно спомињали да се од њихових телеса очевидно осећао миомир. Али чак крај свих тих тако јаких и освојних успомена, ипак би тешко било објаснити онај прави узрок, по ком се код мртвог тела старца Зосиме могла десити тако лакомислена, ружна и пакосна појава. Што се мене лично тиче, ја држим да се ту у исто време стекло и много других ствари, много других узрока који су заједно утицали. Један од таквих узрока било је чак оно исто укорењено непријатељство према стараштву као према шкодљивој новотарији, које се дубоко крило у манастиру, у умовима још многих монаха. А после, ту беше, наравно, и завист према светости покојниковој, која се тако јако утврдила била за његовог живота, да је чисто као било забрањено и рећи нешто против. Јер, и ако је покојни старац привукао себи многе, и то не толико чудима, колико љубављу, и подигао их беше около себе као читав свет људи, који су га волели, ипак је он, тим јиш већма, створио и завидљивце према себи, а одмах за тим разжешћене непријатеље и јавне и тајне, и не само међу манастирцима, него чак и међу световњацима. Он истина није, на пример, никоме учинио никаква зла, али гле: „зашто да га сматрају за тако светог?" И већ само то једно питање, понављајући се поступно, створило је, напослетку, читав бездан незајажљиве злобе. Ето зашто ја мислим да су се многи, осетивши да заудара задах од његовог тела, па још тако брзо, — јер не прође још ни један дан од његове смрти, неизмерно обрадовали; као што се и међу онима, који су му 1 Јуродив — занет, као луд ради Христа и његових великих религиозноморалних захтева.