Delo

422 Д Е Л 0 били одани и који су га до сад поштовали, нађоше одмах такви, који у мало што нису овим догађајем били лично увређени. А поступност ове појаве дешавала се на овај начин: Тек што се почео показивати и заударати задај, одмах се већ по самом изгледу монаха, који улажаху у ћелију покојникову, могло закључити зашто они долазе. Уђе, остане неко кратко време, и излази да што пре потврди вест другима, који у гомили очекиваху напољу. Неки од тих што напољу чекаху, тужно би махали главама, али други чак не хтедоше већ ни скривати своју радост, која очигледно сијаше и севаше у љутитим погледима њиховим. И нико их више није корео, нико доброг гласа није подизао, што је чак било и чудновато, јер је ипак у манастиру била већина одана покојноме старцу: али види се да је тако сам Господ допустио, да овога пута мањина за неко време одржи победу. Ускоро сташе као такве уходе долазити у ћелију и световњаци-посетиоци, већином образовани. Простог је света улазило мало, премда га се беше накупило много код скитске капије. Несумњиво је то, да се баш после три сата навала световњака-посетилаца веома појачала, и то нарочито услед саблажњиве вести. Они, који можда овога дана не би никако ни дошли, нити су и мислили долазити, сад су нарочито дошли; међу њима неке особе од већег иоложаја. У осталом, ред и пристојност се на изглед нису још реметили и кварили, и отац Пајсије поузданим гласом и развлачећи, са лицем строгим, и даље читаше Јеванђеље на глас, као и не примећујући шта се догодило премда одавно већ беше приметио нешто необично. Али ево и до њега сташе стизати гласови, испрва веома тихи, али поступно, све сигурнији и смелији. „Види се, да суд Божји није то, што људски!“ зачу наједаред отац Пајсије. То је први изговорио један световњак, варошки чиновник, човек већ старији, и колико је познато било о њему, веома побожан, али, изговоривши гласно, он је само поновио оно, што су одавно међу собом монаси један другом на уво шапутали. Ови су већ одавно били изговорили ту безнадну реч, и најгоре је од свега било то, што се скоро сваког тренутка показивао и растао са том речју некакав триумф. Међугим, ускоро поче чак да се нарушава и квари и сам ред и пристојност, и гле, сви баш као да осетише да имају право да их кваре. — И како се то могло десити, — говораху неки између