Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 423 монаха, с почетка као са сажаљењем, — јер тело му беше доста мало, суво, за кости прилепљено, па откуд ту задах да буде? — Значи, нарочито је Бог хтео да нам укаже, — журно додаваху други, и њихово се мишљење примало без спора и одмах, јер ипак напомињаху неки, да кад би се задај баш и појавио природним путем, као код сваког обичног грешног човека кад умре, он би ипак избио доцније и не с таквом толико очигледном брзином, — појавио би се бар после двадесет четири сата, а „овај је превазишао природу", значи ту није нико други, него баш — Бог, и нарочити прст Његов. Хтео је да нам нарочито укаже. То је мишљење побеђивало без поговора. Кротки отац јеромонах Јосиф, библиотекар, љубимац покојников, поче већ побијати тврђења неких опадача, објашњавајући да „није свугде то тако“ и да тај захтев: да праведничка тела не смеју трунути и да од њих не сме ићи никакав задај да то није никакав догмат у православљу, него само мишљење, и да се чак у најправославнијим земљама, на пр., у Св. Гори, не буне толико на тај задај од трулежи, и да се тамо као главни знак светости не сматра телесна нераспадљивост, него боја њихових костију пошто тела њихова најпре много година прележе у земљи па чак и иструну у њој, па „ако се обрету кости жуте као восак, онда ето и најглавнијега знака, да је Господ прославио покојног праведника; ако се пак не нађу жуте, него црне, то значи да таквога Господ није удостојио славе, ето како је у Светој Гори, месту великом, где се од памтивека нетакнуто и у најсјајнијој чистоти чува православље", — заврши отац Јосиф. Али речи смиренога оца беху изговорене без убедљивости и чак изазваше исмевачки отпор: „то је све ученост и новотарија, не вреди ни слушати“ — одлучише за себе монаси. — Код нас је по старом; зар сад мало има свакојаках новина, ко би то све примао? — додаваху други. — Ми нисмо имали мање светих отаца, него они. Они тамо под Турчином седе и све су позаборављали. Код њих се и православље одавно помутило, они ни звона немају, — додадоше највећи подсмевачи. Отац Јосиф се одмаче с тугом, тим већма, што је и сам исказао своје мнење не баш Бог зна како одлучно, него чисто и сам слабо верујући у њега. Али он сад сетно и невесело прозре