Delo

424 Д Е Л 0 и увиде да се почиње нешто врло ружно и непристојно, и да чак и сама непослушност диже главу. Мало по мало одмах за оцем Јосифом ућуташе и сви разложни гласови. И некако се тако десило, да сви који су волели покојнога старца и који су са радосном послушношћу примали установу стараштва, страшно се наједаред од нечега уплашише и, сретајући се један с другим, само што се бојажљиво један другом загледаху у лице. А непријатељи стараштва као новотарије гордо подигоше главу. „Од покојног старца Варсонофија не само да не беше задаја, него се разливао миомир“, — злурадо напомињаху они, — „али он то није заслужио стараштвом, него тиме, што је и сам праведан био“. А одмах се за тим на сад преминулига старца осуше већ и осуде, па чак и оптужбе: „неправо је учио; учио је да је живот велика радост, а не плачна смиреност“, — говораху неки између најнепаметнијих. — Веровао је по моди, материјални огањ у паклу није признавао, — додаваху други још непаметнији од оних. — Према посту није био строг, дозвољавао је себи сласти, слатко од вишања јео је с чајем, то је врло волео — госпође су му слале. Зар пострижник чајеве да пије? — могло се чути од понеких завидљиваца. — Са гордошћу је седео, — немилосрдно напомињаху најзлобнији, — мислио је о себи да је светац, на коленима су пред њим падали, и то је примао као нешто, што мора бити и што му припада. — Тајну исповести је злоупотребљавао, — злобним шапатом додаваху најжешћи противници стараштва, и то чак између најстаријих и у свом богомољству најсуровијих монаха, правих испосника и ћуталица, који су ућутали још за живота покојниковог, но који су сад наједаред отворили уста своја, што је већ било страшно, јер су јако утицале речи њихове на младе монахе, који у духовном погледу још не беху „стали на своје ноге“. Веома је све то слушао и Обдорски гост, калуђерак од светога Силвестра, дубоко уздишући и климајући главом: „Не, види се да је отац Терапонт право јуче судио“, — размишљаше он у себи, а ту се као наручен показа и отац Терапонт; баш као да је зато дошао, да подвостручи потрес. Ја сам већ пре споменуо да је он из своје дрвене ћелијице на пчелињаку ретко излазио, чак се ни у цркву дуго није јав-