Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 425 љао, и да су му на то кроз прсте гледали као јуродивом1, не свезујући га правилом, општим за све. Али, ако ћемо да кажемо праву истину, њему се за све то гледало кроз прсте чак и из неке потребе. Јер тако великога испосника и ћуталицу, који се и дане, и ноћи молио (чак би често и заспао клечећи), некако је чак и зазорно било упорно га оптерећавати заједничким уставом, кад он сам није хтео да му се подчини. „Он је светији од свију нас и врши много теже подвиге, него што је по уставу", — казали би тада монаси, — „а што у цркву не иде, то значи да он сам зна кад треба да иде: он има свој устав". И због тог вероватног гунђања и саблазни и остављаху оца Терапонта на миру. Старца Зосиму, као што је то већ и свима било познато, отац Терапонт страшно није трпео; а сад ево и њему у његову ћелијицу дође наједаред вест о том, да „суд Божији, дакле, није онакав какав је у људи, и да је Зосима чак — „и природу превазишао". По свој прилици, први је отрчао да му саопшти вест Обдорски гост, који га је јуче посећивао и у страху од њега отишао. Споменуо сам такође да и отац Пајсије, који је чврсто и непоколебљиво стојао и читао над самртником, премда није могао чути ни видети шта се збивало изван ћелије, но у срцу свом све је главно тачно унапред погодио, јер је скроз знао своју околину. Збуњен пак није био, него је очекивао све, што се још могло десити, без страха и продирућим погледом пратећи будући свршетак узбуне, која већ излазаше пред духовни поглед његов У то наједаред долете до његовог уха и изненади га некакав жагор у ходнику, необичан и такав, да је већ очигледно кварио манастирски ред и пристојност. Врата се отворише широм и на прагу се показа отац Терапонт. За њим, као што се могло приметити и као што се чак јасно видело из ћелије, беше се доле код степеница скупило много монаха, који су га пратили, а међу њима беху и световњаци. Они, који су га пратили, међутим, не уђоше, и на степенице се не успеше, него, зауставивши се, чекаху шта ће казати и учинити отац Терапонт даље, јер они предосећаху, и то чак са некаквим страхом, крај све своје смелости, да он није узалуд дошао. Зауставивши се на прагу, отац Терапонт подиже руке, а испод његове десне руке извирише оштре и радознале очице 1 Верском занесењаку.