Delo

426 Д Е Л 0 Обдорскога госта, који једини не издржа и устрча устопице за оцем Терапонтом по степеницама због превелике своје радозналости. Остали пак осим њега, тек што се са жагором широм отворише врата, на против, устукнуше још више назад од изненадног страха. Подигавши руке горе, отац Терапонт наједаред велегласно викну: — Избацујући избацићу! — и одмах поче, обраћајући се на све четири стране редом, крстити руком зидове и сва четири угла ћелије. Тај чин оца Терапонта одмах разумедоше сви, који су га пратили; јер знађаху да је свагда тако радио, куд год би улазио, и да он обично нити ће сести, нити реч проговорити, пре него што истера нечисту силу. — Сатано, изиђи, сатано, изиђи! — понављаше он при сваком крсту. — Избацујући избацићу! — завапи он опет. Он беше у својој грубој долњој мантији, опасан конопцем. Испод грубе кудељне кошуље провириваху голе груди његове, обрасле седим длакама. Ноге му пак сасвим беху босе. Тек што стаде махати рукама, сташе се трести и звектати грубе вериге, које је носио на себи до голог тела, под доњом мантијом. Отац Пајсије прекиде читање, мало напред коракну и стаде пред њим очекујући. — Што си долазио, часни оче? Зашто благочинство квариш? Зашто стадо смирено будиш? — проговори он напослетку, строго гледајући на њега. — Чеса ради дошао јеси? Чеса иштеш? Како верујеш? — викну отац Терапонт, понашајући се као јуродивац, — притекох да овдашње ваше госте изгоним, ђаволе погане. Гледам, да л’ их се много накотило, откад ја нисам ту. Метлом брезовом хоћу да их чистим. — Нечистога изгониш, а можда баш њему и служиш, настављаше отац Пајсије без икакве бојазни, — и ко о себи може казати да је свет? Зар ти, оче? — Поган јесам, а не свет. У стол нећу сести, нити ћу зажелити да ми се, као идолу, клањају! — загрме отац Терапонт. — Данас људи свету веру упропашћују. Овај покојник, светитељ ваш, — окрену се он гомили света, указујући прстом на самртника у сандуку4 — није признавао да има ђавола. Против ђавола је давао — лек за чишћење! А они се ето код вас накотили по угловима као пауци. А данас је и сам почео смрдити. У овоме прст Господњи видимо. А то се и збиља једанпут тако десило за живота оца Зо-