Delo

428 Д Е Л 0 сажаљавајући1. — Погордили сте се и понели, пусто је место ово! — закука он наједаред, — као безуман, па, махнувши руком, брзо се окрену и брзо се сиђе низа степенице са трема доле. Гомила света, која доле очекиваше, ускомеша се; неки пођоше зи њим одмах, понеки се задржаше, јер ћелија још непрестано беше отворена, а отац Пајсије, изишавши одмах за оцем Терапонтом на степенице, посматраше стојећи. Али захуктани старац још не беше све довршио: одмакавши се на једно двадесет корака, он се наједаред окрену према сунцу које залазаше, подиже над собом обадве руке, и, — као да га неко посече, стропошта се на земљу са превеликом вико:д: — Мој је Господ победио! Христос је победио, кад сунце залазаше! — помамно викну он, пружајући према сунцу руке, па, паднувши лицем ничице на земљи, зарида, као мало дете, сав се тресући од суза својих и ширећи по земљи руке. Ту већ сви полетеше к њему, заорише се узвици, сташе и они са њим кукати... Некакав занос обузе их све. — Ето, ко је свет! Ето, ко је праведан! — разлегаху се узвици сад већ без страха; — ето ко треба да седи међу старцима, — додаваху други већ љутито. — Не би тај никад пристао да седне међу старце... тај би и сам одбацио... Никад он не би пристао да послужи тој проклетој новотарији... Неће он њиховим будалаштинама подражавати, — одмах прихватише други гласови. И чим би се све то свршило, тешко је и замислити, али баш у тај мах зазвони звоно, позивајући на службу. Сви се наједаред сташе крстити. Подиже се и отац Терапонт, па, ограђујући се знаком крста, пође својој ћелији, не осврћући се, још непрестано узвикујући, ал’ већ нешто сасвим без свезе. За њим потрчаше неки, њих неколико, али већина се поче разилазити, журећи се на службу. Отац Пајсије предаде читање оцу Јосифу и сиђе се доле. Занети невернички узвици њега не могоше поколебати, али срце му наједаред постаде сетно и поче да тугује о нечем нарочитом, и он осети то. Он застаде и наједаред се запита: „откуд ме сад освоји оволика туга, — толика, да сам чак духом клонуо?" и са 1 При изношењу мртвог тела каквог монаха или схимонаха (из ћелије у цркву и после опела, из цркве на гробље), певају се стихире: „Каја житескаја сладост“ (Која животна сладост)... а ако је покојник био јеросхимонах, онда му певају канон „ПомоНник и Покровитељ". — Ф. Достојевски.