Delo

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 429 чуђењем разумеде онога часа да та изненадна туга његова произилази, очигледно, од најмањег и нарочитог узрока: ствар беше у том, што је он у гомили, која се у овај мах гураше код улаза у ћелију, међу осталим узнемиренима видео и Аљошу, и он се сети да кад га је спазио, оног часа је осетио у срцу своме као неки бол. „Ама зар збиља овај младић толико много значи сад у мом срцу?“ — запита он наједаред себе са чуђењем. У том тренутку Аљоша таман пролазаше покрај њега, као журећи се некуда, али не у правцу храма. Погледи се њихови сретоше. Аљоша брзо уклони свој поглед и обори очи на земљу, и већ по самом изгледу младићевом отац Пајсије се досети каква се силна промена збива у њему у овом тренутку. — Да се ниси и ти збунио и саблазнио? — ускликну наједаред отац Пајсије, — та зар си и ти са маловернима! — додаде он тужно. Аљоша стаде и некако неодређено погледа у оца Пајсија, али наново брзо уклони поглед и наново обори очи. Он стојаше постранце и не окрену се лицем оном што пигаше. Отац Пајсије га посматраше пажљиво. — Та куда се журиш? Звони на службу... — запита он наново. Али Аљоша опет одговора не даде. — Или можда из скита одлазиш? Па зар тако, без питања за савет и без благослова ? Аљоша се наједаред некако криво насмехну и, чудновато, врло чудновато пребаци свој поглед на оца који га питаше, на онога, коме га је на самрти био поверио бивши руководитељ његов, бивши господар срца и ума његовог, љубљени старац његов — и наједаред, непрестано као и пре, не рекавши ни речи, ману руком, као да не води рачуна чак ни о учтивости, — па брзим корацима пође према излазним врвтима напоље из скита. — Још ћеш се ти вратити! — прошапта отац Пајсије, гледајући за њим са тужним чуђењем. Фјодор Достојевски. (С руског превсо Јован Максимовић)