Delo

ЈОШ НЕКЕ КРИТИЧКЕ ПРИМЕДБЕ 431 собом начинио кристализациону тачку за људе цивилне и војене јер као војник био је стручњак, иначе својом углађеношћу, интелигенцијом цивилу приступан и од овог омиљен, а на покретне покушаје готов и од покретник? као мач покрета уважен. Док Беч није својим упливом српски покрет за се апсорбирао, и покретну војску са својом асимилирао, Стратимировић је био први војник и војени репрезентант покрета српског. Он је био за покрет као створен, и т. д.“ Мало даље Игњатовић описује како је са Стратимировићем ишао кроз карловачке улице па вели: „Како Србијанци тако и остали са поштовањем клањали су му се, људи стали на сокаку, из биртија су напоље куљали да га виде, да му се поклоне. Баш видело се да је популаран. А овамо дошао је тобож као на одговор, ал’ изгледа канда му ни бриге није. Ту сад Рајачићеви људи не даду се ни видети, они тек потајно замке плету Стратимировићу“. После тога Игњатовић у кратким потезима веома занимљиво карактерише спор између Патријарха и Стратимировића и каже између осталога: „Да Стратимировић није био тако популаран, као што је Рајачић био славохлепљив и грамзећ за влашћу, а осим тога енергичан, могло би свашта бити само не добро — но Рајачић није имао снаге, није имао наслон у војсци. .“ Пошто је укратко описао како је Стратимировић био „интерниран" у Карловцима и како је при свој забрани да се не удаљује из Карловаца ипак кроз све страже продро и „побегао" он вели даље: „Но и Рајачић увидео је с каквим човеком има посла, провидео је све прилике, тражио је и нашао је наслон поотив Стратимировића. Пре него што ће Стратимировић у Карловце доћи била је ствар свршена да Мајерхофер команду над српским трупама прими. Мајерхофер се тога радо примио... То је био важан акт. Рајачић је мислио да је задобио Мајерхофера, а овамо Мајерхофер задобио патријарха и то у практичном смислу. .. .Мајерхофер који је тако сплео мрежу у корист бечке реакције да улови и патријарха и српски народ, у тој распри између Рајачића и Стратимировића утискао се међ обојицу, да лакше српску народну војску преобрази у војску бечке реакције. Та распра му је баш добро дошла... Рајачић се велике бриге ослободио доласком изабранога војводе Шупљикца. Да не дође по Рајачића благовремено Шупљикац Рајачић би пао у шаке Стратимировићу на милост и немилост, ил’ би се благовремено морао извући тамо где у Београд“. На завршетку тога свога извештаја Игњатовић каже: „После дочека Шупљикца престадоше трвења међу Рајачићем и Стра-