Delo

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД 451 снити мала пажња коју он указује овом основном начелу свих уставних држава са парламентарним режимом. Чисто теориско је питање о државним органима и о правној природи њихових функција. Ту се спор води око тога, да ли су они, који делају у име државе, органи државе, или су пак прости заступници или пуномоћници. Ако се узме да су та лица прости заступници, онда се, према појму заступништва, оштро издвајају два засебна субјекта: заступљени, а то је овде држава, и заступник, онај који дела у име државе. Напротив, ако се прими мишљење да су односна лица прави органи, инструменти државе, онда се између органа и државе, чији је то орган, не може истицати никаква појамна разлика. Држава и орган су једно исто, они се идентификују. Г. Јовановић је у првом издању заступао органску теорију, али је сада од тога одступио, покушавши да створи неко средње решење. Међутим тим средњим решењем се тешкоће само увећавају. Питање остаје и даље отворено, какав је карактер функција оних лица што делају у име државе, и то питање има крупан практички значај. Наиме, од одговора на то питање зависи и питање о одговорности државе за радње органа. Ако су ти органи само пуномоћници, држава, као и сваки властодавац, одговара само у толико у колико се пуномоћник кретао у кругу свога пуномоћства. Све што уради пуномоћник ван тог круга, нема никаквог правног значаја за властодавца. Обратно, код органа, који појамно није одвојен од организма, од државе, све што уради орган, на основу логичке нужности мора се приписати целини, дакле држави. Ово питање о одговорности државе за радње органа није додирнуо г. Јовановић, ма да је оно пробни камен тачности изнетог мишљења о органима. Ја налазим да је доследност захтевала да се државним органима призна карактер правих органа, чим је држава призната као правно лице. У том смислу сам се изјаснио у свом „Грађанском Праву“ па и сада сматрам да је такво појимање једино правилно. Не слажем се са гледиштем г. Јовановића о проглашавању закона. Г. Јовановић каже (стр. 151): „У модерној држави се сви закони стављају написмено. Пошто се законодавни чиниоци сагласе да нешто буде закон, о томе се издаје једна исправа која има да служи закону као крштено писмо. Издавање те исправе, којом закон долази до спољашње егзистенције, назива се проглашавањем закона“. Одмах затим г. Јовановић наводи: 29*