Delo

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 455 една загонетна нити једна неразумљива појава. Поред све европске позе коју ми волимо да заузимамо, ми смо, у основи и у ствари, нарочито када је реч о књижевности и уметности, остали примитивни. Та примитивност нашла је својег најпогоднијег израза у једној полуварварској агресивности. Ми волимо агресивност у сваком облику и у свакој појави. Агресивност, сама по себи, нити је рђава нити је некорисна карактерна особина једнога човека или једнога народа. Али, наша, српска, агресивност, у већини случајева, није творачка. Она је деструктивна. Србин не воли рушење из неодољиве жеље за новим и бољим. Он воли рушење само рушења ради. Српска агресивност, изражена примерима, не подсећа на анархију заради новога реда којом се одушевљавао један Бељински. Она више подсећа на анархију заради анархије којом се одушевљавао један Бакунин. Отуда су, поред наших добрих карактерних особина, и наше карактерне особине: оговарање, мржња према ауторитетима, мржња према сваком оном који штрчи. Отуд ми туђ успех сматрамо као личну увреду. Та деструктивна агресивност нашла је, нарочито за последње две деценије, израза у књижевној и уметничкој критици. Однос између критичара и писца, односно између критике и дела савршено се изменио. Пређе менторска, професорска, критика је постала џелатска. Писац је тада био један неук ђак који је требало да слуша својег учитеља критичара, ако мисли да добије добру оцену. Упорни писац, који је при свем томе, ишао својим путем, морао је, најпосле, постати кривац који је стављао своју главу на пањ да му је џелат критичар или осече или да га пољуби у чело. Естетика је, тако, у Српству изгубила свој првобитни значај. Њезине норме нису се мењале или допуњавале производима оригиналнога писца. Писац је напустио свој пут који је, са напрегнутом душевном снагом, себи крчио и, мимо своју вољу и мимо своје убеђење, пошао је путем који није одговарао ни његову таленту ни његову темпераменту. Критичар није ишао за писцем, већ је писац ишао за критичарем. И критичар је, тако, као и естетика уосталом, сасвим природно, морао изгубити свој првобитни значај. Критичар, културнији и оштроумнији од писца, присвојио је себи једну власт коју он, иначе, не би требало и не би смело да има. Критичар није, као у Европи, од које је он, иначе, искључиво живео, био посредник између писца и читаоца, није био његов медиум, није био, пред читаоцем, пишчев тумач и пишчев