Delo

456 Д Е Л 0 сарадник. Он је био само аутократ и ментор, био само судија и џелат. И ако, донекле, паразит пишчев, он је, агресивношћу која писцу треба да недостаје, променио улогу са писцем: писац је постао критичарев паразит, јер је то, у главноме, био врховни услов за његов успех. И таква критика морала је, у средини као што је наша, имати успеха. Занесена успехом, она је морала изгубити равнотежу, њезина агресивност није могла имати ни мера ни граница. Агресивни критичар вечито је живео у уверењу да је необично напредан дух и да, у својој критици, искључиво примењује најмодерније оружје. Такав критичар, међутим, био је, уз пркос својем разметању са модерним критичким идејама, један реакционар у критици: он је негирао тековине модерне критике и враћао се старим, преживелим, принципима критике. Стара законодавна естетика је а priori стварала појмове о лепом и ружном, независно од књижевног и уметничког дела. Она је те своје круте појмове апстрактном философијом и, готово, без емпиричких основа и елемената сабила у сурове законе по којима су се почела стварати извесна књижевна и уметничка дела. Психолошка анализа, овако како је ми данас разумемо, за њу је била још непознато земљиште. Философски критички разум — ни у којем случају данас тако много хваљени и савршено непоуздани здрави разум — био је једини судија у свима питањима, па и у питањима о Лепом. Осећај је сматран као један феномен, због своје ефемерне несталности, неподесан за чврсте философске формуле, које, најпосле, треба собом да представљају извесан философски систем. У времену Кантова сурова категоричког императива, у времену када је Кант створио понор између разума и осећаја, између das Ding an sich и die Welt als Erscheinung, није, свакако, осећај могао доћи до својег права. Тек временом, поред разума, признат је и осећај и та два фактора, та два елемента створила су укус. Али, еволуцијом укуса и откривањем дотле непознатих осећаја, који су у нама до тада били несвесни, свргнути су естетички законодавци са својих престола. После круте законодавне, или, како би ју је ваљало назвати, бирократске критике, после критике чији су представници тежили за стварањем естетичких шаблона коју су створили и подржавали Аристотел, Боало и Лесинг, дошла је једна друга критика, створена под утицајима природних наука,