Delo

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД 463 Један од тих песника, који ће бити читан иако можда неће стећи кућу од свог књижевног рада, јесте г. Војислав Ј. Илић-Млађи. Господин Илић је песник другог реда, без великих идеја, често са врло баналним мотивима, али ипак песник који је способан да нас својим интимним талентом придобије и очара. Он уме да нађе најпогоднију реч којом искаже што мисли. Он је импресиван. Када је пре неку годину издао такође једну збирку својих песама наша официјелна критика замерила му је, уосталом доста неоправдано, ту сувишну импресивност и интимност. Међутим у тим песмама које су ишчупане из срца, тек у тим крвавим песмама он је понајбоље изразио свој таленат. Такав је на многим местима и у овој збирци, иако сви крвави цветови још не значе и крваве песме. Тамо где је најдубље осетио трагику једног човека, он ју је и сам проживео и отуда је у тим песмама највише онога што једну песму чини добром. Таква је песма Отац. То је трагика једног оца који иде од места до места, где-год се борило, и тражи свог Јову, своје мило дете. Када је прешао стопама наших ратника, па чак преко албанских кршева стигао Скадру на домак, он се мрзне од студи, а син стражар налази га мртвог. Таква му је и песма Једноруки див с Тарабоша, где пева старца који полази, иако без једне руке, да свети своја два погинула сина: Па пође. Пред њиме стаза не беласа... Планинско беспуће... непролазност крша... Бела му се брада на ветру таласа, један празан рукав за њиме лепрша. Војничко писмо јесте најјача песма не само у овој збирци, већ у целој нашој родољубивој и ратној поезији, и могла би да буде украс антологија много јачих књижевности. На бојишту лежи мртав ратник. Лежи блед, осмехнуо, крвава одела, А војничко писмо још непрочитано једним му крајичком вири из шињела. То му пишу од куће. Мајка пита хоће ли борбе једном престати, жели му здравља, јавља да му је бабо умро и да ће бербу винограда одложити док он не дође. Жена му жели да се што пре врати јер чезне за њим. Она му пише о деци: