Delo

58 Д Е Л О машном пастирском племену у Арабији, испуњеној идолима и мраком, Мухамед је постао светлост милионима људи, блиских и даљних. Његова реч је за ових „дванаест столећа била религија и вођ у животу петог дела целог људског рода“. Он је као варница, „која је пала на један свет од црног, жалосног песка. Али погледајте, како тај песак постаје екеплозиван барут и пламти до неба високо, од Делхија до Гранаде! Велики човек пада као муња с неба. Остали људи чекали су га као гориво, а затим су и они планули“. Хероји поезије јесу Омер и Данте, и Шекспир и Гете. Већи од највећих јесу Данте и Шекспир. То су „светитељи поезије, канонисани песници. Данте је „музички“ изразио дух, а Шекспир радњу средњега века. Читава столећа времена и многи милиони душа налазе се у њима. Оно што је десет хришћанских столећа мислило и осећало исказао је Данте. „Да он није проговорио, многе би ствари остале неме; не би биле мртве, али би живеле без гласа". „Дубоки Данте јесте дубок у свима стварима. Он је продро у суштину свега". Главно је познање суштине, храброст и искреност. Херој никад не остаје при површности, но иде у дубину. Данте и Шекспир су дубоки и велики као свет. Они су схватили све боље од других људи и умели боље од свих да изразе то што су схватили. ГВихова величина је у главном „хероизам речи“, речи пламених које, кад се изговоре, не пропадају, и које, кад се напишу, урезују се у вечност. Лутер и Нокс били су хероји — свештеници. Лутер се борио против идолатрије папске и враћао је људе суштини вере. „Оно што је Нокс учинио за свој народ може се назвати васкрсом из мртвих“. Од Нокса „народ је почео да живи“. И Лутер и Нокс тежили су правој теократији, која означава владу Бога у свету. И Мухамед и Хилдебранд и Кромвел имали су ту исту тежњу. „Па зар то није оно, — узвикује Карлајл, — што сви надахнути људи, звали се они свештеници или пророци или ма каквим другим именом, свим бићем желе и морају желети?" Јер та теократија великих мислених људи, као што су били Лутер и Нокс, означава вољу божју, или царство божје на земљи. Гете је херој као књижевник. „Томе човеку чудним путем било је дато оно што би се могло назвати животом у божанској идеји света: гледање унутрашње божанске тајне“. Карлајл се слаже са Фихтеом у дефиницији књижевника као откривача „божанске идеје света“. Свака ствар и сваки појав има под својом видљивом формом једну скривену божанску суштину. Књижев-