Delo

60 Д Е Л О ство је створено од хероја; оно је било и јесте инспирација херојства. Без хероја „тупа маса“ испуњавала би свет и историју. И ко зна да ли би у том случају свет нешто вредео и да ли би било историје. Свет би био жалостан и бедан. Јер „богаство света састоји се у његовим оригиналним људима". Хероји у историји престављају бројно један незнатан миноритет. Но Карлајл тврдо верује у будуће повећање броја њихова. „Ми очекујемо, вели он, од благог Провиђења да све више буде добрих људи“. Јер „свет пун хероја, то је оно чему ми тежимо". Кад је Карлајлу било 33 године, родио се Толстој, „велики писац земље руске“. Рођен је као племић и провео своју младост нестално и бурно, као племић. Кад му је минула страсна младост, настао је у његовом животу један период индиферентности и неодређености у свему, када, по сопственим речима самога Толстоја „стали находитБ минутн сначала недоумћшн, остановки жизни, какЂ будто н не зналњ, какњ мнћ житб, что мнћ дћлатБ, и н терилсн и впадалњ вђ унише“ — (Исп.) — На крају Толстој излази из тога хаотичног душевног стања и кристалише се у одсудног анархиста у односу према целој модерној култури. Противник државе, цркве и војске, он се истакао и као противник уметности, литературе, градског живота, противник сваке борбе и противник поделе рада. Није ценио ништа највеће писце, Шекспира и Гетеа; више му се допадали другокласни писци, Русо и, од некуд, Херцен. Није ценио ништа велике краљеве, ни државнике, ни војсковође ни философе; ценио је једино просте земљораднике. Осуђивао је цркву због њене мистике и скупе организације, но допадало му се монаштво због простоте и безбрачности. Противник без мало свих творевина човечанства за неколико хиљада година, Толстој је противник и целог тока историје, и противник најзад — Карлајлове философије историје. Он схвата историју на свој начин. „Људском уму — вели он — није достижна укупност узрока појавима“. А без те укупности немогуће је разумети један појав. Немогући разумети крајњи узрок или укупност свих узрока, људи се хватају за „најразумљивију приближност и говоре: то је узрок!“ Истаћи вољу историјских јунака, хероја, као узрок догађајима, то је колико обична толико нетачна ствар. То личи на старо веровање у непокретност земље и окретање око земље свега осталог звезданог света. Толстој разликује узроке од закона. „Историјски догађај нема нити може имати узрока, изузи-