Delo

72 Д Е Л 0 Хегел види обесвећивање унутрашњег духовног принципа, јер причешће може само значити присуство Христа. На тај начин католичка црква све више полаже пажњу на спољашња срества, све више удара гласом на своју посредничку улогу, и свим тим на чинима она успева најзад, да одвоји духовни и светски принцип, да постане световна. Средњевековна црква је пуна противречности, које се преносе и на сам Средњи Век. О тој противречности Средњег Века Хегел је на једном месту дао врло живу и дубоку карактеристику: „Тако противречан и тако пун лажи је овај Средњи Век и одвратност је нашег времена хтети га учинити нечим што је изванредно (Хегел овим циља на романтичаре, обожаваоце Средњег Века). Отворено варварство, дивљина обичаја, детињско уображење није за револтирање, већ за сажаљење; али упрљати највишу чистоту душе најужаснијим дивљаштвом, начинити од истине срество лажју и егоизмом, оно што је најпротивније разуму, што је најгрубље, најпрљавије засновати и оснажити религијом — то је најодвратнија и најнедостојнија појава, која се икада видела, и коју само философија може да схвати и тиме да оправда“ (стр. 482). Као једну од позитивних страна Средњег Века Хегел налази развијање градова, који престављају један нов фактор, који ће доцније ступити у историју. Кулминацију Средњег Века чине крсташки ратови. Они су у потпуној хармонији са световношћу, у коју је претворен духовни принцип котоличке цркве, и сасвим је природно што се у овој јавља тежња, да она места, у којима је живео Исус, има под својим окриљем: пошто је Христов гроб нешто снољашње, црква је хтела и њега да има. На тај начин Средњи Век се завршује у крсташким ратовима. Ови су донели друкчије резултате од оних којима се црква надала. Хегел врло лепо вели: „На овом гробу (гробу Христовом) хришћанство је добило исти одгорор, који су добили ученици, кад су у њему тражили тело господње: „шго тражите живот код мртвих? Њега нема овде, он је васкрс’о“. Принцип ваше религије не треба да тражите у чулноме, у гробу код мртвих, већ у живоме духу који је код вас самих... Хришћански свет нашао је празан гроб а не везу светског и вечног, и зато је и изгубио свету земљу". (н. и. м. стр. 494). И даље: „Запад је узео збогом од Истока за навек на светом гробу и схватио свој принцип субјективне бесконачне слободе". (стр. 495). Прелаз од Средњег ка Новом Веку јавља се прво у пре-