Delo

X Е Г Е Л 73 лазу феудалног система у монархију, што бива на три начина: или монарх силом савлађује вазале и постаје једини сизерен (апсолутна монархија у Француској); или вазали савлађују монарха и постају многе државе (Немачка, Италија); или, најзад, један од сизерена мирним путем скупља поједине покрајине и на тај начин савлађује вазале (Аустрија). Крсташким ратовима црква постаје још више световна но што је раније била. То се нарочито опажа у унашању уметности у цркву; за уметношћу је убрзо дошла и наука, и ренесанс је престанак Средњег а зора Новог Века. Ново Доба преставља трећу периоду германског света, периоду „духа који зна за себе као за слободног, тиме што хоће оно што је истинито, вечито и по себи опште". (стр. 514). И овде има да се разликују три периоде: 1. реформација, коју Хегел сматра за сунце, које се јавља за зором при крају Средњег Века; 2. време после реформације, нарочито доба просвећености, које се завршује револуцијом и 3. време (Хегелове) садашњости. Реформација је, по Хегелу, дефинитивно ослобођење људског духа од окова чулног и природног, и у исто доба васпостављање јединства духа и природе. Дух је у њој постао свесан своје везе с природом и у исто доба своје независности, свога дигнитета у упоређењу с природом. Негирајући католичку цркву реформација негира световни карактер њен, задржавајући унутрашњу духовну суштину њену. С тога са појавом реформације католичка црква губи дефинитивно свој дотадашњи светскоисторијски значај. Хегел нарочито уздиже значај немачког народа као носиоца реформације и вели да „док остали свет иде у Источну Индију, Америку, — да скупља богаство, да заснива светску владавину, чије покрајине треба да обухвате читав обим земље и у којима сунце не треба да зађе, дотле један прости калуђер показује, да оно, што је хришћански свет раније тражио у земаљском, каменом гробу, лежи напротив у дубљем гробу апсолутног идеалитета свега чулног и спољашњег, у духу и срцу...“ (и. н. м. стр. 517). Лутер оживљује Христа, његово учење је учење присуства Христа у духу човекову. Сваки хришћанин има да живи у непосредном јединству с Христом, није му потребан посредник. „Тиме је развијена нова, последња застава, око које имају да се скупе народи, застава слободног духа, који се наиази код себе, који је у истини и који је само у њој код себе. Ово је застава, под којом ми служимо, и коју