Delo

74 Д Е Л О ми носимо". (стр. 519). Од тога времена на даље историја има само да развија овај процес духовне слободе. Даље описује Хегел оно стање, које је наступило у европској историји као последица Реформације: борбу протестантске цркве с католичком, тридесетогодишњи рат, мешање Густава Адолфа и вестфалски мир, којим се признаје најзад самосталност протестантске цркве. Заједно с овом победом протестантске цркве побеђује принцип државе, и принцип световности постаје владајући. Та је борба међутим довела до распадања Немачке: Ришеље, највећи непријатељ Немачке, помажући слободу у Немачкој, а гушећи је у својој земљи, доводи до распадања немачког царства. Протестантизам добија већи значај у свету тек са појавом Пруске, с којом се он утврђује у свету. Фридрих Велики, који је за Хегела једини краљ философ, утврдио га је. С Фридрихом Великим почиње и периода просвећености, која даље изводи принцип духовне слободе. Лутер је поставио принцип духовне слободе, али му није дао никакву садржину, јер по њему је религијско откровење садржина онога што човек има да прими за истинито. Међутим у периоди просвећености слобода духа се пење на виши принцип, који налази израза у мишљењу, у разуму: само оно има да се прими за истинито што је разумно. Ни откровење кити икакав други ауторитет, већ сам човек има да реши шта треба да буде, а шта не. Природна последица принципа просвећености јесте француска револуција. На питање, зашто се револуција јавила у Француској, а не у Немачкој, Хегел даје један врло интересантан и у истини философски одговор. У Француској, која је остала католичка земља, постојале су две тенденције: католичка црква и јака култура у којој влада принцип слободе. Те две непријатељске силе морале су доћи у конфликт, из чега је произашла револуција. У Немачкој међутим протестантски принцип је принцип слободе, те њена интелектуална култура није била против теологије. Хегел не описује много француску револуцију, али оно што он о њој каже спада у најдубље што је о њој речено. Он прво хвали принцип француске револуције, али у исто доба показује, како је тај принцип довео револуцију до њеног разрушења. Унутрашње уређење Француске пред револуцијом престављало је, као што Хегел каже, једну неправду, која је била у толико већа, што су је и сами виши сталежи осећали, само нису имали смелости да сами изведу реформе. Принцип француске револуције, разум,