Delo

X Е Г Е Л 75 Хегел с одушевљењем описује: „Откада сунце на фирмаменту стоји и планете се око њега крећу, није се видело, да се човек ослања на главу, што ће рећи, на мисао и да по овој формира стварност... То беше према томе једно величанствено рађање сунца. Сва су мислена бића учествовала у величању ове епохе. Узвишено узбуђење владало је у оно време, ентузијазам духа прожимао је свет, као да је тек тад дошло до фактичког измирења божанског са светом" (н. и. м. стр. 552). Описујући даље сам ток револуције, и како је она постала од светско-историјског значаја, Хегел показује и на који је начин она сама себе уништила. Револуција хоће да реформише државу према појму права. „Први устав у француској био је установа краљевства: на врху државе требало је да се налази монарх, коме припада уз припомоћ министара извршна власт; а законодавно тело имало је да ствара законе. Али овај је устав одмах био једна унутрашња противречност; јер целокупна власт администрације била је стављена у руке законодавне власти: буџет, рат и мир, подизање оружане моћи припадоше законодавној комори... Влада и устав нису могли опстати и били су срушени. Али владе мора бити. Стога настаје питање, на кога је она прешла? На народ по теорији, али у ствари на народни конвент и његове одборе. Тако настаје влада апстрактних принципа слободе и врлине, онаке каква се она јавља у субјективној вољи. Врлина је овде прост принцип и разликује само оне, који су једномишљеници од оних који то нису. Али једнако мишљење може се само једнаким мишљењем упознати и проценити. Према томе влада сумња,... владају врлина и терор; јер субјективна врлина, која влада само полазећи од једнаког мишљења, доноси собом најужаснију тиранију. Она своју моћ извршује без судских форми, а и њена је казна тако исто проста — смрт“ (н. и. м. стр. 555 и 6). Тако револуција саму себе руши, и после анархије и терора морала је доћи једна организована влада, директоријум и Наполеон, који својим победама шири либерализам револуције. Либерализам, по Хегелу, на тај начин постаје форма и проблем модерног живота. Хегел показује унутрашњу противречност, која лежи у самом либерализму. Либерализам признаје владу као нужну, али тражи да она буде изречно санкционисана од стране многих. То двоје стоји у противречности једно с другим: влада и слобода долазе у колизију, воља многих обара владу, дотадашња опозиција ступа на владу, која опет има многе против себе,