Đul-Marikina Prikažnja

37

III

што доодеше скоро, скоро, зар што беше убав, улезе ми Димитрије у срце такој како неће да може да излегне из њега никад. А, Бошке, пзручам те, заш’ си ми даја онолики милос’ за Димитрија, заш’? Кад салте прозбори, пржчука ми ништо у срце како сат. К’д се насмеје, у тамшшу ме слунце огреје !... Убав беше он, ама и ја сам си била јако убава. Па моје убаве аљине! А к’д ће он да дојде, по сат се обукујем, и све сам спрема огледало. Заради убавињу почеше да ме викају; Перуника-Марика; а после по кратко, ипо убаво: Ђул-Марика. А од ђул, ружицу, има ли нигде у свет цвет поубав?... А к’да виће пред Митров дан, поче се свадба. Почеше гу у четвртак, како ни беше адет, и татко и па свекар ми.