Dositej Obradović u Hopovu

128 Доситеј Обрадовић у Хопову

знали су монашки живот из праксе, па су га, заједно с праксом и наученим редом, унели п у оне манастире, привикавајући на то и своје ученике примером и усменом поуком. Као што се примитивни занати уче 'дез теоретске и писане обуке, простим гледањем и слушањем, а после и покушавањем и вежбањем, тако се у стара времена, особито за турско доба, учио код нас и духовнички занат. Тако се могао п монашки ред учити и без писана устава, тим пре, што је, како ћемо видети, цео монашки устав био сведен на неколико захтева, већипом Формалне природе. Недостатак писаних типика је и доказ, да су наши калуђери били врло неписмени.

Ако је грчко монаштво с уставима и с неким надзором духовне власти опадало, изопачавало се. развратило се, не би било чудо да се наше отпади, без устава и без надзора. У грчким манастирима се ипак чувала традиција старих славних времена, дичан спомен великана п хероја у монаштву, те су традиција и спомен могли нешто утицати на запуштено потомство. Ми смо примили монаштво од Грка онда кад је оно код њих већ прецветало, примили емо га с његовим многим и крупним грешкама и изопаченостима. Наше је монаштво, дакле, од својега почетка већ било лоше слике гора прилика. Ако је грчко монаштво имало својих рђавих страна, можда и одвратних појава и велик постотак лажних калуђера, а оно је имало свагда п узорних монаха, нигда није било без одушевљених подвижника. Наше монаштво је делило све рђаве особине грчкога, а без добрих узора још је олошало. Замишљам, према том, да Фрушкогорско монаштво нигда није било ни близу савршенства, а у току ХУГ и ХУШ века оно се све више изметало и постајало све изразитији тип Формалног и лажног монаштва. За оваку тврдњу нема поузданих докумената, али аналогијом, према историји грчког монаштва, која је боље позната, и према ономе стању у којем затичемо наше монаштво у ХУШ веку, смемо овако судити.

рееарарицетоа опека