Ekonomist

790

нити каква иницијатива, нити кураж да приме одговорност, нити смелост одлучивања, нити енергија воље; страх од „историја“ остаје за њих почетак и крај мудрости, а њима фали чак и оно елементарно достојанство које се поклапа са обичним поштењем, да се усуде да бране против неправичних напада потчињеног који је радио и који се компромитовао за њих (Шардон). Фавареј покушзва да то објасни као последицу недостатака у уређењу администрације. Али пре he бити, како то већина од ових писаца узима, да је то за многа зла пре узрок него ли њихова последица, одн. да је ту зависност чиновника од министра, од једног политичког лица, са чисто политичким интересима и пре свега са интересом да се одржи на положају. Фаворизирање је дух целог система. Схватање је једног посланика, како га је описао Шардон, да је он господар у своме округу (Шардон). То значи да сви чиновници његовог округа треба да су му познати, да су му пријатни и да су му потчињени. Министар хоће такође да познаје све чиновнике свога министарства, да раде на томе да добију његово одобравање и да њихова каријера зависи од њега или од оних у које он има поверења. Готово сви посланици, готово сви министри, једни са више духа, други са више наивности, потврђују ову концепцију да им припада једно такво право, које им у истини ни по чему не може припадати. Јер, ако скупштина треба да врши контролу над радом администрације — она треба само то и да врши, искључиво контролу, и да се преко тога не меша у администрацију, најмање у постављање чиновника. Лако је погодити шта то значи и каквих последица то има, кад сваки чиновник има да проводи време чекајући у предсобљу министровом или кад има да се клања до црне земље да на себе обрати министрову пажњу. То право, које они потврђују, то је једно божанско право. Кад посланик и министар тврде да они треба да су краљеви и господари свега и свију, онда смо ми готови да им поверујемо у колико смо, по атавизму, доминирани обожавањем власти (Шардон). Али мало по мало наше се очи прочишћују и ми видимо јасну истину да је оно што они чине, злоупотреба. То није дух парламентаризма већ дух империалистички, И он се нарочито види у улози коју имају префекти у данашњој Француској, у одржавању ове институције, ма колико она била остатак