Ekonomist

193

могу груписати у две категорије. Законодавац наиме налави : 1. да земљорадник-сељак и мали варошанин, не уме довољно да процени строгост меничне обавезе коју би на себе преузео : он није ни довољно писмен, нема ни довољно додира са трговином, са судом, са школом, да би био подробније обавештен о томе, шта његови правни поступци и обавезе значе, и какве последице могу имати; 2. што је економска природа пољопривреде нескладна за менична задуживања: менице се истављају обично на кратак рок, који је довољан у трговини, занатима и индустрији, да се купљена и израђена роба прода и дуг плати. У вемљорадњи су продукционе периоде врло дуге, обично у року од једне године, и зато се може десити, да рок плаћања меници падне у време, кад сељак још није побрао или уновчио своју жетву, и онда се мора вршити продаја његовог имања најкраћим и најстрожијим путем, док би, да је дуг био по облигацији са мало дужим роком, земљорадник могао тачно и лепо да одговори својим обавезама.

Ако се ближе критички расмотре обадве горње премисе, моћи ће се доказати, да су обадве сасвим неодрживе.

да 1. Немогуће је дуго бранити тезу о толикој непросвеБености пи културној заосталости земљорадника, да му се не сме дати у руке овако опасан инструменат кредита као што је меница. Ми не мислимо да контроверзу о овом питању пренесемо на политичко поље, и да на тврдње о културној и интелектуално) инфериорности земљорадника одговоримо малициозном, али ванредно духовито пласираном репликом пок. М. Туцаковића (Мен. право стр. 99), а која гласи : »да је посве неумесно мислити, да је ратар неспособан проценити важност меничних послова и онда, кад му се на другој страни једновремено признаје способност, да прави ваконе баш о тим пословима«". Ипак се не можемо отети искушењу, да овај политички приговор проширимо, и да скренемо пажњу на то, да се у нашем политичком животу

1 М. Туцаковић је једини од наших писаца, који је у своме: »Меничном Праву« одлучно и јасно устао против меничне неспособности земљорадникове. На непуне две стране текста (стр. 38—10), он је концивно и ванредно оштроумно пообарао све разлоге којима се бранило одузимање меничне способности сељаку. Остали писци (Вељковић, Радојичић, Андра Ђорђевић, Несторовић), очито су противни одузимању меничне способности сељаку, и због тога и теже да одредбе закона о томе ко се има сматрати за земљорадника сведу на најужи смисао, али изричито нису полемисали против ових прописа.

Економист 13